Čekajući kraj ekspozea

On čita ekspoze. On predlaže njih. Jedna tamo od njih nije baš! On ima plan. On će ovo… On će ono… Narod, pretpostavljam da sve konta. Tačno zna kuda idemo i čemu stremimo. Narodu je najbitniji ekpoze na boga ti pitaj, koliko strana. Narodu je najbitnije trenutno ko ga tamo u sali sluša, a ko jok. Narodu je najbitnije oće li to pročitati stojeći, sedeći il ležeći. Ma dajte bre…

Narod ne zna gde udara i što udara. Od dece koja prose ne može da se prođe ulicama, niti da se sedne na klupu u parku. Ne pristaju nikako da im se kupi hleb ili kiflu, hoće paru! Pored kontejnera redovi, ko ulje da se besplatno deli. Ona čeprka po njemu, traži nešto, a čeljade stoji pored i gricka keks. Ne smem ni da pomislim gde ga je našlo.

STOKA BEZREPA

Kod mene se u selu za poslednji šljam i ološ koristi izraz stoka bezrepa. Narod u selu živi od stoke. Ona mu osigurava egzistenciju. Ona mu je garant kakvog takvog jadnog života. Poštuje stoku. Oslovljava je imenom. Tepa joj. Priča sa njom, a neretko i peva. Voli je koliko i decu, jer zna da će decu i odgajiti i odškolovati zahvaljući stoci. Tako da reći nekome da je stoka, dođe i kao hvalospev. Kao kompliment. Te zato i za najveće ljudsko dno dna u mom selu kažu – stoka bezrepa. Nešto nepostojeće, nemoguće i odvratno.

I naravno da ću verovatno i psovati u tekstu, i koristiti neprimerene reči, jel te! Srbi se posebno ježe od psovki. I imaju pik na te psovače, naročito kada psuju nekoga ko kaže gadosti. Tog što kaže sve i svašta ne treba da je sramota i blam. Al’ mene, koja će reći da je neko ko je žene nazvao neradnicama, dupeuvlakačicama, robinjama, a nazovem ga šljamom, otpadom i uz sve to oteram i tri lepe materina i uz to kažem da je stoka bezrepa nazvaće „popaljenom“ blogerkom. Naravno feminističkom.

O čekanju, nadama i snovima

Sve generacijske priče u Srbiji su slične. Po pričama tačno znamo ko je kada, i u kom vremenu živeo. Nema tu razlike. Nijanse su u pitanju. Gotovo da započetu priču možemo da završimo. Bez zareza. Evo jedne takve priče:

Ceo život mi je prošao u čekanju i u nadanju. Prvo sam čekao da se rodim. Onda sam čekao da pođem u prvi razred, i da upišem muzičku školu. Tamo me nisu primili zbog govorne mane. Nisam umeo da izgovorim slovo “R”, u stvari i dan danas ga “kotrljam”. Bio sam ljut na roditelje što su me rodili sa govornom manom, pa nisam mogao da ostvarim snove, niti se ičemu nadam kada je u pitanju muzičko obrazovanje. Doduše, kupili mi posle harmoniku, da učim, da ne tugujem. Brzo sam izgustirao.

PENDŽETIRANA VLAST

ILUSTRACIJA: Saša Dimtrijević/belami.rs

Završiše se Izbori 2016. Neko glasao, neko nije hteo namerno. Nekome virili u listiće, a mnogi nisu bili na spisku, pa odustali. Ali sve je to demokratija. No, baš zbog toga su po ko zna koji put glasali mrtvi. Oni još neolađeni (bože-me-ti-oprosti). Bili idealni. Ni komšije se još nisu pomirili da ih nema, pa se tek našli u šoku, kada su kod istih bili na šestomesečnom pomenu. Skontali. Pričaju oni koji su videli. Ali proš’o brzi voz. Ko se ukačio, ukačio se. Blago njemu! 

NAVIJAČKO…DEČIJE…KRVAVO…

Sramota me je što je u mom gradu, u to centru grada jedan mlad život prestao da živi jer ga je drugi mlad život sprečio. Sramota me je što su braća, komšije, drugari, pajtosi, sugradjani, jedan na drugog izvadili nož. Nož koji je završio u srcu momka od 20 godina. Momak od 20 godina na momka od 20 godina. U sred grada. Ne u šumetini. Ne bogu iza tregera. U srcu Čačka. Srce mladića. 

ČAČANSKI BARONI MINHAUZENI!

O cirkuzanti, prestanite više da ovaj narod zamajavate, omalovažavate i nipodaštavate. O cirkuzanti, prestanite više da nas posmatrate kao stado ovaca, dok sebe zamišljate kao ovna predvodnika. Sve sa zvonom! O cirkuzanti, prestanite više da nas lažete, da nam pričate bajke i da glumite žrtve. O cirkuzanti prestanite više da se sprdate sa sopstvenim narodom. Istim tim narodom koji pozivate da  glasa za vas. Da vam da poverenje. Živote. Budućnost. Da vam pokloni decu, znanje i pamet. Da vam da na upravljanje malinjake, livade, stoku i snove.

Pismo od Lole

Da li vam se desilo nekada da vas na pragu od kuće sačeka paket? Meni jeste. Danas. Duguljast paketić, a uvijen u crvene bele zvezdice. Odmah posumnjah na bombu, pa isti zagledala i osluškivala.

Uzela i telefon u ruku, za svaki slučaj ako eksplodira, pa da sa onog sveta pozovem hitnu pomoć! Onda pomislih da su ovi predizboraši nešto ostavili za onaj siguran glas. Upakovan stranački materijal, olovke, bombonice i šta ti ja znam. Jaooo, pa one osiguravajuće kuće, kozmetike i ostali smarači…

Spisak srpskih potreba

Mislim ja tako… Što, Rado moraš uvek da kažeš šta misliš? Zašto se objašnjavaš i ispravljaš krivu Drinu? Kako smeš da pišeš sve što pišeš? Što ne ćutiš i gutaš g***a? Vidiš da nam spasa nema i da je sve crnje? Hvala Bogu te imaš posao, i to državni? Imaš da jedeš i piješ i imaš gde da živiš! Eh, da! To je poenta života. Zadovoljiti onu prvu najosnovniju – fiziološku potrebu. Potrebu za hranom, vodom, vazduhom, snom i seksom. A ostale su nevažne, a i nisu za ljude.

SVEVIŠNJI I SEOSKI DJILKOŠI

SVEVIŠNJI I SEOSKI DJILKOŠI

Ko je to naljutio Njega u Čačku usred ponovljenjih poplava? Ko je smeo Njega da iznervira? Ko je smeo nešto i da ga pita, a ne da pridikuje i kuka? Sram nas bilo Čačani! Svi da nabijemo glave u pesak i da se stidimo? I gradonačelnika smo iznervirali. I sve to u jednom danu! Pa imamo li obraza imalo? Raspustili jezike pa krenuli po svakome?


DUDUK NAROD!

Nikome na pamet nije palo da preseli kuću tokom ovih poplava. Nikome na pamet ne pade da posadi krompire po drveću, kada znamo da voda ne može baš toliko da naraste. I papriku našli neki da sade, a onoliku uvozimo iz raznih zemalja. Čujem i stoku da su neki pominjali.

Te ovoliko krava, te onoliko prasića. Aman narode, čitate li vi štampu. Znate li da treba silne svinje da uvezemo, i koji će kome djavo vaše svinje? I to potopljene. I kome vi uopšte trebate? Samo stvarate glavobolje. Primećujete valjda da stalno pojedini meštani kukaju.

Pubertet jedne države i njenih državljana

Pubertet je vrlo uzbudljiv period u životu dece. Obično počinje sa polaskom u osnovnu školu, a završava se sa srednjom školom. Pubertet države traje mnogo duže. Naročito ove naše! Često taj period fizičkih promena ne prati one psihičke promene, ili obrnuto. Pa smo konstantno godinama u pubertetu i adolescentnoj krizi. Umesto da nam rastu svi delovi, nama urastaju. Nekih više i nema. Amputirani.