Šta će nama najsavremeniji bioskop kada pojedinci opštu kulturu nemaju?!

Ista slika, isti osećaj gorčine kod onih koji imaju osnovnu kulturu i lepo kućno vaspitanje...

Ni domaći film "Varljivo leto '68", ni nova digitalizovana i remasterizovana verzija ovog kultnog ostvarenja, ni besplatan ulaz, očigledno da ništa nije moglo da oraspoloži naše mlade sugrađane da na kulturan i lep način pogledaju bioskopsku projekciju u čačanskom Domu kulture.

Kokice. Smeće. Kultura.

Mame i tate, vi koji ste poslali decu od 13, 14 i 15 godina dana 20. 9. 2018. da gledaju u Domu kulture u Čačku film „Varljivo leto 68“. Pet komada devojčica i tri komada dečaka. Sve detalje da napišem, jer su mame i tate po fejsbukovima i ostalim instagramima, pa će se možda prepoznati i postideti.

Čačanski učenici i čarapice!

Koliko zapravo ima učenika u Čačku? Zanimljivo pitanjce za vlast! Skroz. Naskroz.

Predfinansiranje filma “Čarape kralja Petra” i kupovina 4300 karata za učenike osnovnih (2500) i srednjih škola (1800), uz blagoslov Vlade grada Čačka, je očit primer diskriminacije iz neznanja! 

Pravda za asfalt. I decu!

Kada govorimo o jednakim uslovima za obrazovanje dece, naravno da mislimo i o jednakim uslovima prilikom odlaska-dolaska u školu, u prvi plan stavljajući bezbednost dece u saobraćaju. 

U Trbušanima je urađen-asfaltiran put od 1,5 km, koji “spaja” tzv. Donje i Gornje Trbušane. Kažu vrednost radova je 21 milion dinara. 

“Urađeno je 350 metara novog trotaora, pre svega zbog bezbednosti učenika koji pohađaju školu”, reče gradonačelnik Čačka. 

Rijaliti dečje igraonice

https://ofyblog.files.wordpress.com/2013/05/deca-igraju-lastis.jpg

Svaki put kada čujem da roditelji vode decu na rodjendanske žurke u nekakve igraonice, million pitanja mi prodje kroz glavu.

Sve te igraonice za žuraje su obično u podrumima iliti suterenskom prostoru.

Sve te igraonice imaju rekvizite i sprave za igranje.

U svim tim igraonicama se služi hrana i piće (sokići).

U svim tim igraonicama rade animatori ili ke.

Istinska zadovoljstva na Kablaru

Zbog čega još Kablar i Ovčarsko-kablarsku klisuru treba da sačuvamo...od ljudi. 

Od onih ljudi koji bacaju smeće gde god požele! Od onih ljudi koji žele motorizovani da izadju do samog vrha Kablara i koje baš briga i za vazduh i za floru i za faunu. Koga je briga za prirodu. 

Za budućnost. Za Planetu. Najbitnija su instant zadovoljstva. Bio na planini. Jer je to cool. Selfirao se. Jer je to cool. Jeo, pio, pevao. Jer je to cool. Bacio smeće u šumicu, jer mi je teško da kesicustavim u džep, a i što da brinem o tome. Nije mi zadovoljstvo! A i cool je, jbt. Neko će briniti, a i da neće, kakve to veze ima sa mnom?! 

Akcija za Kablar!

E pa drugari možemo li ovako. 

Kablar. Smeće koje turisti bacaju po šumama i gorama. Ima li neko zainteresovan da se sutra (nedelja 22.4.) oko 11 ili oko 12 nadjemo na Kablaru, kod odmorišta. A sigurna sam da je bar neko i planirao odlazak do vrha Kablara. Pokupimo smeće koje se nalazi gore. Ponesemo kese za smeće, one crne, od 20, 40, 50, 80 litara, koje će stajati iznad glupave kante za smeće, koja funkciju nema, vidimo to. 

Napišemo (znači treba neki hamer, marker, esker da okačimo), otprilike kao što Milan Bojanovic prokomentarisa “Ako vas ne mrzi da donesete punu flašu od 2 kila, zašto vas mrzi da odnesete praznu od 15 grama?!” Naravno, da ponesemo i pivo i smoki da se osvežimo posle lepo obavljenog posla. I da uživamo! Kablar nas zove. Hajmo, akcija.

Kablar i bahatost!

Odrasla sam na Kablaru. Pela se na vrh Kablara i gledala menadre, kada sam htela i koliko sam htela. Sve prijatelja iz domovine, one velike, i iz celog sveta uvek vodila da vide tu lepotu, da uživaju u nedirnutoj prirodi, da se izležavaju na kablarskom kamenju i hvataju sunce sa pogledom na šta god hoće. 

Da pešače i lepo se preznoje i preporode dok ne vide ono što samo sa Kablara može da se vidi. Da uživaju u letu veličanstvenog sivog sokola, da uživaju u cvetovima biljaka kojih retko gde ima. Da slušaju manastirska zvona. Da slušaju pesmu vetra. Da uživaju u muzici i igrama lišća, oblaka i izlazećeg i zalazećeg Sunca.

Dečja igrališta i toaleti. I Morava!

Lepo je sve što piše u ovom tekstu. Još jedno dečje igralište na obali Zapadne Morave. Pre neki dan i informacija da je srušen zid severne tribine Gradskog stadiona jer se prave, dabome, kafići, restorani. 

Na Moravu dolazimo da se kupamo, da se sunčamo, da se družimo, da sedimo i gledamo reku, da čitamo i kuliramo, a evo i još jedno mesto za decu... 

A, gde je klozet, WC, toalet, zahod u celoj toj priči? Ko pravi mesto za veliku i malu nuždu? Pristojno. Normalno. Kulturno. Za odrasle. Za bebe. Za osobe u invalidskim kolicima. Kuda će sav taj narod kada ga pritera potreba? U Moravu? U šišljak? Da trči kući, pa da se vrati? Kako će roditelji koji dodju sa bebama, da bebi promene pelene, kako će moj komšija u invalidskim kolicima da piški?

Sudija Aca i Kosmajac!

Sudija Aca Vučić: “Kažu da je najinteligentniji i najveći narkodiler u Srbiji. Sad se svi plaše ime da mu izgovore...svi se bre plaše...i svi ćute".

Samo ono sme da kaže. Samo ono ima mUDa. Samo ono ne spava. Samo ono čita razna štiva, pa sve zna! Samo ono radi. Samo ono voli Srbiju. Samo ono zna šta je najbolje za mene, tebe! Samo ono ume da presudi pre presude. Samo ono ne koristi odmor. Samo ono neprestano viri sa malog ekrana TV prijemnika. 

No, niti ima dokaza da je Kosmajac najveći narkodiler, niti da je negde zaćušnuo 7,5 ari zemlje. 

Sad će ono da sazove konferenciju za novinare da kaže kako nema smisla i da se izviče i na novinare i na stado! I tako...