Министарство туризма и Град Чачак су у марту 2022. г. потписали уговор о заједничкој изградњи стаклено-дрвеног видиковца, инфо пулта и угоститељског објекта на врху Каблара површине од око 1.000 м².
„Ne mogu, a da se ne osvrnem na prethodna dva slučaja jezivog porodičnog nasilja koja su se desila u Zablaću kod Čačka, zbog sagledavanja problema u koordinaciji saradnje nadležnih institucija. U razmaku od nekoliko meseci, majke sa četvoro dece bivaju pretučene na nabrutalniji način od svojih partnera. U činu nasilja, ne bivaju pošteđeni ni roditelji nasilnika, a ni deca. Oba nasilnika su ponavljali nasilje, imali i izrečene mere zaštite od nasilja – zabrane prilazaka porodicama. Jedna nasilnik je i realizovao meru lečenja u specijalizovanoj zdravstvenoj ustanovi te se i ubio nakon počinjenog ponovljenog porodičnog nasilja. Drugi nasilnik tek sudskim epilogom od veštaka „dobija potvrdu“ o neuračunljvosti“, podseća.
Postaviti ovakvu moju fotografiju, nasmejana i raskežena (sa nekog lepog dogadjaja), pa kao da pričam o proslavama, a ne o tragedijma, je nešto što je nevereovatno blesavo. Neprimereno i ogavno. Zanemarite fotografiju,molim vas, sramota me je!
Драгољуб Р. Каранац
Хроника коју је годинама читким рукописом записивао Врнчанац Драгољуб Каранац (1907 – 1986.), може и данас послужити, не само као документ једног времена, већ и као пример лепе мемоарске прозе. На више од 100 писаних страна овај кабларски сељак описао је већи део 20. века – обичне људе, какав је и сам био, њихове обичаје, историјске догађаје који су преламали њихове животе, ма колико да су од њих били удаљени, па и у поимању далеки, њихова настојања да се после тих великих ломова живот стави у старо „корито“, да се учини лакшим и лепшим… И у овом броју нашег недељника доносимо део рукописа „Сећања и доживљаја Драгољуба Р. Каранца“, о повратку његовог оца Ратомира из Првог светског рата и животу у мирнодопском периоду до новог рата.
Хроника коју је годинама читким рукописом записивао Врнчанац Драгољуб Каранац (1907 – 1986.), о коме је „Чачански глас“ писао у прошлом броју, може и данас послужити, не само као документ једног времена, већ и као пример лепе мемоарске прозе.
