Sve generacijske priče u Srbiji su slične. Po pričama tačno znamo ko je kada, i u kom vremenu živeo. Nema tu razlike. Nijanse su u pitanju. Gotovo da započetu priču možemo da završimo. Bez zareza. Evo jedne takve priče:
Ceo život mi je prošao u čekanju i u nadanju. Prvo sam čekao da se rodim. Onda sam čekao da pođem u prvi razred, i da upišem muzičku školu. Tamo me nisu primili zbog govorne mane. Nisam umeo da izgovorim slovo “R”, u stvari i dan danas ga “kotrljam”. Bio sam ljut na roditelje što su me rodili sa govornom manom, pa nisam mogao da ostvarim snove, niti se ičemu nadam kada je u pitanju muzičko obrazovanje. Doduše, kupili mi posle harmoniku, da učim, da ne tugujem. Brzo sam izgustirao.
