ŽIVOT NA POTVRDU

Pre četiri meseca sam pisala o “lepšoj i humanijoj” Srbiji, koja je dozvolila da vidimo pune čekaonice po policijskim upravama, ljudi koji imaju 71, 87, 93 godine, a u cilju izdavanja novih ličnih karti. Ponovo doživotnih, pretpostavljam. Za koji mesec. Za koji dan. Neko možda dokument neće ni dočekati da podigne. Za onaj svet nikome i ne treba. Valjda?! Tužno da tužnije ne može da bude! 

Pitala sam se tada da li tako izgledaju usluge dostupne svim gradjanima. Brzo i lako. Da li je imalo potrebe takve prizore da vidimo? Da li su naši sugrađana već u 80-im i 90-im morali ovako nešto da dočekaju?

Ovako je prokomentarisala jedna osoba na moju objavu na FB: “To je bila pljacka ljudi od 90 godina. Sramota velika moji baba i deda nisu docekali licnu kartu ,al su platili .Rado,vratili su zahteve .Nove licne karte nisu ni uradjene,a pare vratili nisu.Sta ima veze malo smo pomogli drzavu.”

Posle četiri meseca ista slika. Redovi. Čekanje da se podignu te nove lične karte. Nakon sat, dva, tri čekanja dobiju informaciju da iste nisu stigle. Naravno, za one koji su još medju nama. Obično ne živimo 99 godina!

U BANCI. NA VELIKI ČETVRTAK.

Odlazim u banku, stajem u red. Ispred mene tri penzionera. Rad, muka i težak život ih pojeli. Vidi se na njihovim licima. Na njihovim rukama. U očima ipak sija sreća, zbog predstojećeg praznika Usksra, jer će tada rasuta porodica diljem zemlje, opet biti na okupu. Samo za Uskrs i za Božić. Sijaju im oči zbog drugog susreta!

Došli, uhvativši  neki autobus, ko zna odakle, da podignu zaradjene novce, kupe nešto da usreće unuke za praznike i stignu na  poslednji prevoz da se vrate kućama.

Čujem kako službenica prvog na redu nasmejano vraća, jer zaboga nema plastičnu ličnu kartu. On joj objašnjava da je oko Materica sve uredno predao. Materice bejahu u decembru. I da je čekao danas dva sata i rekli mu da još nije stigla. I da mu treba da kupi nešto za kuću, za praznike: “Dolaze mi unuci i deca, kako ću sada da pazarim šta mi treba”. Suza mu u oku.

Pridjem šalteru, okrenem se ljudima koji čekaju i kažem: “Nigde ne idite, vi imate pravo da podignete vaše pare i to niko ne sme da vam uskrati. Vi niste krivi što neko još nije odštampao lične karte. Sačekajte samo minut.”

Okrećem se službenici i pitam: “Na osnovu kog akta vraćate ovaj narod sa šaltera tj. na osnovu čega im ne date da podignu uplatu?”

Službenica: “Tako nam je rečeno, pitajte šeficu”.

Odlazim na par metara do šefice i postavljam isto pitanje.

Ona mi kaže: “Tako su nam rekli “odozgo.”

Ja ne odustajem: “Ne interesuje me šta Vam je ko “odozgo” (iz centrale banke) rekao, tražim da mi pokažete akt na osnovu koga nećete ljudima da isplatite novac, a uredno imaju i potrvrdu i staru ličnu kartu.”

Šefica: “Mi računamo da su do sada morale da stignu nove lične karte, ako su predate zahtevi na vreme?”

Ja: “Ko ste Vi da računate? Ako Vam nešto nije jasno pozovite i pitajte Policijsku upravu.”

Šefica: “Ali, mi ipak računamo da su već stigle nove lične karte.”

Ja: “Gospodjo, sasavim slučajno znam da je bezbroj ljudi danas, nakon dva sata čekanja da preuzmu lične karte vraćeno, jer iste nisu stigle. Znači, nema ličnih karti. Ne štampam ih ja, niti Vi, niti policijski službenik. Nema. Nisu stigle i to Vas ne treba da zanima. Vaša obaveza je da ljudima na osnovu zvanične potvrde MUP-a i stare lične  karte omogućite da podignu te mučene pare. To je njihovo zakonsko pravo. Oni su to stekli. Zaradili. Nisu oni krivi što nemaju kartice za podizanje na bankomatu. Oni možda i ne umeju da pišu. Ne moraju svi da budu informatički pismeni, kao Vi i ja, na primer. Jednostavno, tako je u ovoj zemlji koja je sve digitalizovala i očekuje da svi imaju računare i da su sve završavaju elektronskim putem. No, ukoliko ne možete Vi da “date dozvolu” pozovite mi direktora, nije mi teško da ga sačekam ako treba!”

Šefica ustaje mrzovoljno i kaže službenicama da klijentima daju novac, koji, baj d vej, nije niti njenog direktora, niti banke, nego ljudi koji isti ne mogu da podignu!

Žao mi je što sam službenicama sve tako morala da kažem, ogradjujući se da ne mislim na njih, već na poslovnu politiku banke koja se postavlja iznad Ustava i zakona države u kojoj uspešno radi. Moraju da rade onako kako im je iz "centrale" rečeno. Jasno mi je. Ostaće bez posla. Biće im "otkinuto" od plate da drugačije rade. I to je tuga. Ogromna.

Uredno sam stajala i gledala dok svi nisu dobili pare. A onda su te osobe počele da mi prilaze i da se zahvaljuju. Svako ponaosob.

Htela sam da plačem. Od muke. Od tuge. Od očaja. “Nema potrebe da mi se zahvaljujete. Vi imate pravo na vašu platu, penziju, uplatu. Samo niste znali! Niste dobili informaciju. Srećni Vam praznici i okrećem glavu da ne zaplačem. A ne da bih plakala, arlakuala bih da sam mogla.

MISLIMO O...

Jooj zemljo u kojoj se još lečimo na potvrde. Jooj zemlju u kojoj i penziju i platu podižemo na potvrdu.

Zašto nismo razumniji, humaniji i ljubazniji. Šta nas je to uhvatilo? Bes. Jed. Ogorčenost.

Podsećam: 

Podaci Crvenog krsta kažu da je 35 000 korisnika narodne kuhinje.

Da se u odnosu na pre pet godina spisak ljudi kojima je jedini siguran obrok u narodnoj kuhinji povećao za 15 000.

Da od ukupnog broja korisnika narodne kuhinje trećinu (12 000) čine deca mlađa od 18 godina.

Da je oko 1,3 miliona ljudi u Srbiji potpuno ili delimično nepismeno. Među njima oko 250 000 onih koji uopšte ne znaju da pišu.

Da je u Srbiji kompjuterski nepismeno više od polovine stanovništva.

Od nas ništa ne počinje niti se sa nama završava. Mislimo na sve one koje nemaju sitne privilegije: mladost, obrazovanje, računare, internet, društvene mreže, mobilni telefon, princez krofne i pečenje na astalu!

Osvrnimo se oko sebe. Nismo jedini na svetu. Saslušajmo druge ljude. Pomognimo ako možemo. Ne odmažimo nikada. Nasmejmo se. Budimo ljubazni.

Srećni praznici. Hristos vaskrse!

P.S. U medjuvremenu sam saznala da je jutros (13.4.) u banku stigao nalog da POLJOPRIVREDNICIMA ne vrše isplate bez ličnih karti. Plastičnih. Mogu da proizvedu punomasno mleko, najkavalitetnije, prema svim savremenim standardimo i da ga prodaju za 25 bednih dinara, a ne mogu da naplate tu svoju muku?! Koliko samo njih je vraćano sa šaltera, zbog odluke banke, do 14 časova?

Kakva DISKRIMINACIJA. Kakav užas!
Kakve su ovo banke? Čiju oni pollitiku sprovode u našoj Srbiji?