Kod mene se u selu za poslednji šljam i ološ koristi izraz stoka bezrepa. Narod u selu živi od stoke. Ona mu osigurava egzistenciju. Ona mu je garant kakvog takvog jadnog života. Poštuje stoku. Oslovljava je imenom. Tepa joj. Priča sa njom, a neretko i peva. Voli je koliko i decu, jer zna da će decu i odgajiti i odškolovati zahvaljući stoci. Tako da reći nekome da je stoka, dođe i kao hvalospev. Kao kompliment. Te zato i za najveće ljudsko dno dna u mom selu kažu – stoka bezrepa. Nešto nepostojeće, nemoguće i odvratno.
I naravno da ću verovatno i psovati u tekstu, i koristiti neprimerene reči, jel te! Srbi se posebno ježe od psovki. I imaju pik na te psovače, naročito kada psuju nekoga ko kaže gadosti. Tog što kaže sve i svašta ne treba da je sramota i blam. Al’ mene, koja će reći da je neko ko je žene nazvao neradnicama, dupeuvlakačicama, robinjama, a nazovem ga šljamom, otpadom i uz sve to oteram i tri lepe materina i uz to kažem da je stoka bezrepa nazvaće „popaljenom“ blogerkom. Naravno feminističkom.
