ORVEL , SRBIJA

Izvod iz recenzije:

"Rada ne kalkuliše. I kada se igra humorom kao što se kompozitori igraju notama, i kada piše ozbiljno - Rada je iskrena. I to je svakome jasno. Rada se ljuti i tuguje u svojim tekstovima, provocira i podbada, na pametan način. Valjda jedino tako i može: Zato što je Rada Karanac - pametna žena sa Zapadne Morave.

Zato svakome od vas koji ste uzeli njenu knjigu u ruke predlažem da se opustite i spremite na višesatno uživanje. Siguran sam da ćete neke tekstove (ako ne i sve) čitati po više puta. Klimajući glavom..."

Aleksandar Bećić,
vlasnik i urednik portala
KOLUMNISTA.COM

KULOSERI I LEZILEBOVIĆI. ČAČANSKI.

O lepote, bože dragi. Ili fala kome god! O fala ti što nas pogleda i dariva ove 2015. godine. O fala ti ‘noliko. Srećni smo. Srećni. I zahvalni. I ponizni. I ponosni. I popiškujemo. I svi uglas pevamo: “Kad si srećan prstima pucketaj ti! Kad si srećan vikni glasno tad hura!” Vičemo svi ceo dan: “Hura, hura. Živeo. Živeo i srećan nam bio!”

O Platonu, Sokratu, pećini i Srbiji

A na kraju tunela-pećine svetlo! O to obožavano svetlo. O ta čarobna svetlost! Da nam je stići do nje. Da nam je dohvatiti je i prigrabiti samo za sebe.

Tumaramo po mraku. Sudaramo se međusobno jer moramo da gledamo samo u senke. Da gledamo u istu predstavu. Sudaramo se sa zidovima, jer su oni pokretni i smanjuju nam prostor. Sudaramo se sa mislima, jer se vraćaju ponovo u našu glavu. Kao bumerang.

Drke, drke, đon

Evo dragi moji Srbi stigoše novembar i decembar mesec. Puni obeležavanja onih svetskih dana protiv nasilja svih vrsta. I nad ženama, i nad decom, i nad koječim. Dan protiv AIDS-a. Dan za prava osoba sa invaliditetom. Dan borbe protiv korupcije. Dani solidarnosti i tolerancije.

Svakome po dan i sve rešeno! Nema brige i sekiracije. Kao da sudovi moraju da kažnjavaju. Kao da osuđeni moraju u zatvor. Bitno je obeležiti dan. Lajati na sva usta za to vreme koji su sve zakoni doneti, koji su tek na spisku, a koji tek bezpogovorno moraju da se uguraju kao obavezni, kako neko slučajno ne bi ostao uskraćen za pravo!

Saopštenje o kajganama

Saopštenje o kajganama

E stvarno brate, eva i ja da napišem saopštenje. K’o da nemam šta da saopštim, svašta! Obećaću kule i gradove, ionako nema veze što znam u startu da od tog posla nema ništa. Kažem, iliti mlatnem, i ostanem živa. Zabole me baš i što ću sama sebe posle  toga prozivati u kolumnama. Papir trpi sve. A narod tup i glup, neće ništa ukačiti. Svaki drugi dan po jedno saopštenje, pa nadjem nekog da saopšti u svom saopštenju kako sam ja u svom saopštenju sve saopštila super i samo pičim u krug.

Ne zovite me više u revolucije

I dobro bre, majku mu milu, za šta sam se bre ja borila tog petog oktobra dve iljadite godine? Ma za čije babe zdravlje, umal ne izginuh i dušu ostavih po Beogradu?

Za bolji život?! Hm!

Za normalne plate i penzije?! Hm!

Imate li platu, moliću? Imaju li penzije? Znači imate!

Imate li bolji život? Jašta no imate!

Ponovo ga i redovno repriziramo na teveuuuuuuuu! I šta sad oćete?!

Ne zovite me više u revolucije

I dobro bre, majku mu milu, za šta sam se bre ja borila tog petog oktobra dve iljadite godine? Ma za čije babe zdravlje, umal ne izginuh i dušu ostavih po Beogradu?

Za bolji život?! Hm!

Za normalne plate i penzije?! Hm!

Imate li platu, moliću? Imaju li penzije? Znači imate!

Imate li bolji život? Jašta no imate!

Ponovo ga i redovno repriziramo na teveuuuuuuuu! I šta sad oćete?!

STREFILO ME U NEDOBA

Ma evo, k’o da je juče bilo, a zamal’ ne padoh sa stolice kada, a tek čuh u neke sitne sata, da je petnes’ godina prošlo od revolucije. Da, da! Revolucije po teoriji izbijaju u narodu. Nazoveš revolucijom sranje koje naravno osmisle „oni koji nisu narod“ i posle sve svale na tu masu. Razjarenu, razularenu, nekontrolisanu. Po difoltu, krivu za sve! Masu na vešala. Odma!

Evo pristižu sećanja i ne znam da l’ da vrištim il’ da odma’ pretrčim i bacim se u ‘ladnu Moravu.

NEGO... REVOLUCIJA

No, 5. oktobar 2000. Mi bre ovde u Čačku danima nešto protestovali, ništa nije radilo i niko nije radio. Šetali, mlatili u neke šerpe, zaustavljali saobraćaj, čekali znak da krenemo ka Beogradu. U osvajanje!

Čekali znak od V. Mr I.

On bre, bio glavni.

Još je glavni.

Sećam se da smo krenuli sa ulice. Baš onako kako smo se zatekli na tim barikadama, šta god to značilo. I, sećam se da sam se osvanjavajući u prestonici nakon „revolucije“ smrzla kao pi.ka. Svi smo se posmrzavali zarad revolucije. Zarad boljitka. Žao mi što se nisam smrzla. Načisto. Onako skroz. Odistinski.

Potrpasmo se u autobuse, koji se na volšeban način nađoše odjednom tu ispred nas! Kažu bili puni kamenica, cepanica i ostalog ubojitog oružja. Jebi ga, krenuli smo u osvajanje, kud bez oružja? Euforija i ludilo. Mislimo mi da menjamo nešto, da će sve otići u Honduras ako ne krenemo. Ma, jedino! Istorija će pisati o nama! Revolucionari! Budale! Bezmozgaši! Usput kao prevrćemo policijske automobile, avione, kamione i sve ono što nam blokira put, jer nema prepreka za takvu rulju koju predvodi V. mr I. Lično je izlazio i prevrtao ta čudesa.

Gledala ja. I navijala! Priznajem!

Jbg, mladost, ludost, verovanje, želja. I adrenalin, od pomisli da učestvujem u istorijskom boju. Ulazimo u prestonicu kao na bojno polje. Sirene. Zastave! Vika! Kao horda ludaka! Oni ljudi gledaju u silne autobuse, ne znaju o čem je reč. Idu iz prodavnica, sa posla, iz škole! Sve kul i normalno! Misle mi krenuli na neku tekmu, pa se dobro uradili pre nje.

Ne znam baš kako meni zapade da budem u autobusu koje je prvi stigao ispred zverske Skupštine. Za mal’ me ne ubiše saputnici dok su izlazili. Za mal’ me i ne ubiše kada neko krenu da puca. Ne znam šta se zbi. Ne znam ko puca, niti u koga puca! Udarile suze na oči. Ništa ne vidim. Neko me vuče! Ne znam ko je bio. Sećam se da sam se saplitala i plakala kao nikad u životu. Sećam se da sam u neko doba uspela da vidim da sedim ispred nekog polupanog izloga i pokradenog butika.

Ne znam, leb ti jeb.., da l’ sam ja razbijala i  krala. Vidim da nemam niti nove patike, niti šta u džepovima. Vidim i da se puši na sve strane.

Čujem zvuk helikoptera. Ladno 6. april četres prve. Otkud ja tamo. „Drž te Gedu… Gedo gluperdo“. Jok, brate Geda nije tad bio. Znači Sloba jurimo. Ne pucaju njihovi, neg naši na naše!

Krećem i ja da jurim Gedu gluperdu. Još mi dali neki šlem na kome pisalo: „Držte Gedu…“. Mislim, tolika masa, valjda ćemo ga negde navatati! Sudaram se sa rođacima koje nisam videla po dvajes godina. Došli sve da jure Gedu! Svi došli d’ izginu. O sunce ti žarko, kud cela familija d’ izgine, ko će da nastavlja lozu ako ikad uvatimo Gedu!

Pojavljuje se i Džo bagerista. On se valjda sa tim bagerom, pridružio masi u rušenju „simbola“ zverske vladavine. Te „simbole“ smo posle iz džepova plaćali da se obnove i naprave! I da ponovo postanu simboli novog Gede!

I tako… Opšta jurnjava za Gedom. U neko doba čusmo da ga je neko uvatio. Vele – sve priznao i da se okupimo da nam saopšte i predstave novog Gedu!

Navijamo za novog Gedu! Vrištimo. Padamo u opštu histeriju! Odlazi narod. Nama iz Čačka ne da V. mr I. Veli, i sada se sećam: „Izdržite do ujutru! Ako sada odemo sve će prorasti! Uđite u autobuse, spavajte. Evo ima i hrane i vode“. Ono stvarno, beogradske domaćice umesile kolače, uvile ćevape pa nam dele. Ko sada Sirijcima! Za nekima išle kamere. Kasnije sam ukapirala da su to bile „poznate estradne ličnosti“.

E tu noć sam se smrzla ko pi.ka. Ladno bre u zoru. Ladno i u autobusu. Svanulo. Ništa. Samo Čačani i još par ludaka iz unutrašnjosti sede u parku i čekaju znak. Dim još tinja. Narod negde gužva. Razbijeni prozori! Komunalci čiste ostatke vatačine Gede. Krenusmo u neko doba odakle smo i došli da pravimo revoluciju. U rodnom nam gradu, kao doček. Dočekuje nas rulja. Nas, narodne heroje! Narodne budale!

A ONDA PREKID FILMA

Surova realnost! Besparica. Laž. Zajebavanje. Krađe. Tajkuni. Korupcija. Nezaposlenost.

Bahatost. Otpuštanja. Pretnje. Ukidanje minulog rada. Nasilje. Prava za kučke i mačke. Narod ko je.e!

Agencije za prodaju magle. Malverzacije. Privatizacije. Štrajkovi. Redovi oko kontejnera. Redovi u kontejnerima. Geda na svakom kanalu malih tv prijemnika. Gedini sinovi i ćeri na sve strane.

Magla, magla, svuda oko nas.

To je „moja“ borba dala.

To je dala borba pre petnaest godina.

Neću više da se borim da sjaše Geda, a uzjaše Geda. Ne zovte me u borbe i revolucije. Neći ni na izbore d’ idem. Neću ništa. Ostavite me na miru!

5. 10. 2015. Kolumnistra

DJAVO MI JE KRIV!

Bejah odlučila da više ni slovo ne napišem niti o kome, niti o čemu. Bejah odlučila da više ne „pljujem“ - kako mi kažu, vlas’ i vlastodržce. Bejah odlučila da se pravim luda i ništa ne vidim i ne čujem, a posebno kada je Čačak u pitanju. Bejah odlučila da me boli uvo za sve. I živa se pojela za to vreme. Priznajem!

Obećanje ludom radovanje!

Ko je odgovoran za aferu Tehnos? Niko. Ko je odgovoran što nam se ulice zovu brojkama? Niko. Ko je odgovoran što je umrlo sedam osoba u Domu za stare u Vranićima i danima ne stiže nikakav izveštaj? Niko. Ko je odgovoran što ne znamo kome pripada Pavlovića kuća u Čačku? Niko. Ko je odgovoran što je iz Prekršajnog suda nestalo gomila predmeta i to baš oni za koje su propisane visoke kazne? Niko. Ko je odgovoran što za “moju” kanalizaciju još nema rešenje? Niko, naravno. I uvek niko.

O buđelarima, šlajpicima i zdravim novčanicima

Reče Jedan Čovek pre neki dan  da je „novčanik Srbije danas zdraviji nego pre godinu dana“. Nema dileme, jes’ tako. Ko je kupio, iliti dobio novčanik prošle godine, verujem da je očuvan k’o suza. Mož’ izuzetno dobro da se proda na internetu kao polovan, a nekorišćen.

Zemlja fariseja

Odakle početi i kako napisati tužnu i istinitu priču jedne žene, koja je pri tome sudbina mnogih žena u Srbiji? Priču o nebrizi države. Priču o patnji i bolu. Priču o muževima (ili je bolje reći „muževima“) – prevarantima i bednicima.

Ovo je jedna takva priča.

Dahtanje

Najprisutniji oblik uznemiravanja u Srba je dahtanje. Ono kereće i manijakalano. Dahtanje od koga vas podilazi jeza. Dahtanje koja vas tera da nekom zavalite šamar ili ćušku. Dahtanje koje vam podiže i one izdepilirane dlake. Dahtanje od koga vam se želudac okreće, a creva istog trenutka vezuju u osmicu.

Ova vrsta uznemiravanja je prisutna gde god da krenete. Po svim baždarenim i nebaždarenim uređajima je najprisutnije na svakom postojećem šalteru. U banci. U pošti. U elektrodistribuciji. U policijskoj stanici. Na glasanju. Kod lekara.

U projekat te ljubim

Pošizeli svi u Srbiji. Nastavnici, trgovci, razni timovi, otpravnici vozova, kvazi novinari, sportski klubovi, autobusdžije i kafedžije. Nije šizenije zbog štrajkova, nezadovoljstva ili poplava. Cela Srbija je s početka proleća luda od pisanja projekata. Šta god to značilo. Šta god mislili da znači. Svi se bacili na pos’o. Život je u pitanju. Popunjavaju papirčine, filuju cifre, traže ko ima pečat, traže ko ima reference, traže ko ume da kuca i da mejlom pošalje na vreme. Samo da se ne odocni i da se ne pređe tačno određen broj reči!

Aprililili

Eto nam ga 1. april. Svetski dan šale. Onaj dan kada drugima treba nešto bezazleno da uradimo ili poturimo i da svi poumiremo od smeha. Pomešamo tipke na tastaturi i budemo prisutni kada ista bude letela kroz zatvoren prozor. U vodokotlić sipamo mleveni paradajz, pa da onaj što pusti vodu padne u nesvest. Ili preko otvorene wc šolje zategenemo onu finu tanku foliju za zamrzivač i čekamo dok ne čujemo lomljenje u kupatilu. U svakom slučaju, šta god da odaberemo da uradimo, budimo spremni i na najgore.

Lola od Srbijagasa

Ubih se mesecima od razmišljanja šta da radim kao dodatni posao, da nadoknadim onih 10% i da sustignem vreme koje sam odradila, ali puj pike ne važi se. Blejim po internetu tražeći nešto primamljivo i to u trećoj smeni, jer taman lepo, pravo iz treće mogu u prvu, na redovan arbajt.

U traženju nečega naletim na Njega. Na najpoželjnijeg neženju. Na Dušana Bajatovića!

Uteraj mi, uteraj…

Pažnja: crveni alarm za Srbiju se pali sutra! Pažnja: žuti alarm odavno upaljen! Pažnja: ulazimo u narandžastu zonu! Posebna pažnja: pao sneg pet ipo santima. Opasnost: ožežilo sunce 35 stepeni. Katastrofa: prvi put će padati kiša u proleće! Ma dajte bre, koga više mantate? Jeste li u nekom tripu da u ovoj mučenoj Srbiju, žive neandertalci ili pećinski ljudi? U stvari, šta bre ‘oćete od ovog mučenog naroda, koji se već odavno ukakio od straha zbog kojekavih nebuloza i gluposti i ne prestaje sa tom radnjom?

Vernici protiv nevernika

Ajmo narode, sve po starom. Prošli su božićni praznici sve sa onim „nekršetenim i krštenim“ danima, dočekali smo ponovo „njegovo“ rođenje, dočekali da se ponovo krsti i javi, pa možemo sada na miru ponovo da budemo zli, pokvareni, licemerni i jadni.