O lepote, bože dragi. Ili fala kome god! O fala ti što nas pogleda i dariva ove 2015. godine. O fala ti ‘noliko. Srećni smo. Srećni. I zahvalni. I ponizni. I ponosni. I popiškujemo. I svi uglas pevamo: “Kad si srećan prstima pucketaj ti! Kad si srećan vikni glasno tad hura!” Vičemo svi ceo dan: “Hura, hura. Živeo. Živeo i srećan nam bio!”
JUTROS MI JE RUŽA PROSCVETALA
Mala je bila danas, na obeležavanju 607 godina postojanja grada Čačka, i Velika sala Doma kulture, da primi svu tu svetinu koja se uputila da posle mnogo godina, konačno proslavi lepši i bolji život. Da proslavi boljitak. Da uživa u svemu što je urađeno. Da konačno podigne glavu i kaže: “Ja sam Čačanin. Jebite se. Ovo je moj grad koji je procvetao. Toliko smo čekali. Ostavite nas da uživamo”.
Svetina je primljena na stadionu kraj Morave. Dika i ponos našeg grada, koji je urađen u predviđenom roku, ma i pre roka, a bez ikakvih razvalačenja i čekanja. Nije bilo hladno. Grejalo nas je što smo konačno procvetali. Kao u onoj pesmi: „Jutros mi je ruža proscvetala, ružu gledam pa bih zaplakala“. No, nije vreme plača. Vreme je smeha i radosti.
Niko nije zamerio polasata čekanja. Jer Njega je vredelo čekati. Našeg ministra čačanskog. Doneo je punu torbu potpisanih ugovora sa stranim investitorima. Ma potpisano, ima i pečat!Svi oće da ulažu u Čačak. Konačno će nići i ta farbrika duvana „Ispušenobato“. Važno je da je kamen temeljac ukopan. Zaposlićemo još 247 ljudi. Nismo čuli sve šta će da urade naredne godine, jer smo plakali od sreće. Jer nismo verovali.
Naši voljeni čelnici, uzeli mikrofon pa pravo medj masu. Da prepričaju 2015. Ponosni. Narod kliče, a oni viču: „Napravljena je fabrika voća „Ananasnemisliš“ i posao je dobilo 148 nezaposlenih. Mladi i pametni na čelu firme. Vratili se iz velikih gradova i znanje ulažu u naš voljeni Čačak. Fabrika za proizvodnju LED svetiljki „Samosanjaj“, radi u punom jeku i zapošljava oko 300 sugradjana. Fabrika nameštaja „Zajebipo“, i koješta još. Divan je osećaj kada vidite taj narod koji radostan trči na posao“. Mi masa, plačemo. Znamo da je jebeno bez posla, ali hvala njima kada su nam ga obezbedili. I nisu samo sastančili i primali delegacije, nego su i tražili pare za Čačak i Čačane. Živi bili.
Nastavljaju ushićeno, jer je i masa ushićena: „Konačno i olimpijski bazen napravismo, pa zalužili smo. Zatvoreni bazen je čudo napravio. Dolaze iz svih gradova, pa moramo da napravimo još jedan. Veći.Zarada od akva parka je tek ludilo. Nismo očekivali. Novac od karata smo iskoristili i napravili i porodilište, da se konačno porodilje osećaju kao živa bića. Poštovana i voljena.“
KULOSERI I LEZILEBOVIĆI
Histerija na stadionu. Histerija jer se pojavljuju i igrači našeg voljenog fudbalskog kluba, u koji grad i dalje ulaže. Ulaže mnogo, ali oni kad „prodaju“ najboljeg igrača, deo parica vraćaju u gradsku
kasicu prasicu. Sve te parice se koriste da se mladima ispune želje. Za njih je 2015. bilo ogromno razumevanje. Obezbeđena su im sigurna radna mesta, po povratku sa studija. Mogu čak da budu i direktori velikih preduzeća. Da budu i oni pomoćni, tehnički i ko zna sve koja vrsta. Konačno je ukapirano da direktori nisu nezameneljivi i da ih je poželjno menjati. Naročito te „pomoćne“ koji uvek useru stvari.
Odzvanja glas nekog čelnika: „Jeste. Tako je. Nećemo više kulosere i lezileboviće. Oćemo pamet. Oćemo one koji znaju i tablice množenja i deljenja. Napamet. Bez digitrona. Oćemo, bre sposobne. One koje grabe za narod i rade u njihovom interesu. I da znate da smo poapsili sve one koji su ojadili čačanske privredne gigante. Ma svaku paru su vratili u budžet grada. I majčino mleko im je priselo. Bilo je to mnogo para. Narod je odlučivao u šta treba da ulažemo. Sada i oni u kolicima mogu da idu da gledaju filmove, pozorišne predstave. Da idu kod zubara. Čak i u zgradu Skupštine grada mogu da udju. Ma na vrh zgrade da izadju ako ’oće. Svi imaju prilaz svakoj ustanovi. Jebi ga, to je fer. Svi smo mi gradjani ovog Čačka koji se probudio. Amin!
Lokalni izbori će pokazati da smo najbolji. I najbolji smo jer smo jedni. Sve stranke su počele da razmišljaju u interesu naroda. Sve stranke su na istom zadatku. Videli ste da vas nismo davili nekakvim saopštenjima i sranjima ove 2015. Nismo ništa saopštavali, samo smo radili, stvarali i grabili. Za vas!“
Aplauzi. Vrištanje. Raspomamljena masa.
„Evo, i naši poljoprivrednici. Pa svi znamo da bismo bez njih bili niko i ništa. Toliko smo ulagali u njih da smo ponosni što u regionu možemo da prodamo izdravo mleko, rakiju, mlečne proizvode, meso, svo voće i povrće. Oči komšija gledaju u naše poljoprivrednike, jer svi znaju kakva je svetinja srpski seljak. Ali i mi znamo da je tak seljak jebo majku svima. Kada mu se pomrači. Kada mu padne klapna. Srpski seljak, a ne akademski gradjanin. Nikako ne bismo dozvolili da se digne i kuka i motika. Ma, i budak i lopata. Nema to kod nas. Nemoj, pa se ne boj!“
Vatromet. Veselje. Narod se veseli. Moravac piči na sred stadiona. Predvode ga oni koji nas izbaviše iz sranja. Kolovođe se okrenuše i nenadano rekoše: „Evo, sutra već odaberite druge da nastave našu borbu. Povlačimo se. Matori smo već i dosadni i sami sebi. Dogovorite se, i izaberite nove kolovođe. Mi odosmo na kec. Ostavljamo sve mlađima i sposobnijima“. Narod izlazi iz kola. Kleči i moli kolovođe da završe kolo. Plače narod. Čupa kosu sa glave. Svi neka idu, ali kolovođe ne damo. Tačka.
NADŽAK-BABE-DEDE I NAKLAPALA
I sve bi se završilo kao i što treba, da se ne nadju neke nadžak-babe-dede i naklapala, kojima sve smeta. No, ko ih jebe! Ionako su manjina i nečujni u masi. Ko da neko obraća pažnju šta oni mudroseraju. Valjda je važno šta kolovođe zbore.
Zabole baš raspomamljenu masu što oni utripovali da naše kolovođe nigde guzicom mrdnili nisu, a i mi sve sa njima:
Što su kolovođe samo primali i ispraćali delegacije. A to im je pos’o.
Što su kolovodje otvarali kojekakve objekte. A to im je pos’o.
Što su održali gomilu sednica. A to im je pos’o.
Što su održali gomilu nekih veća i saveta. A to im je pos’o.
Što su polagali gomilu venaca. Svakičas. A to im je pos’o.
Što su otvarali i zatvarali Letnje dane kulture. I dane Disa. I ostale dane. A to im je pos’o.
Što su otvarali i zatvarali i ono što im nije pos’o. A i to im je pos’o.
Što u osveštavali hramove. To im nij pos’o, ali da se nadju.
Što su asfaltirali ’iljadu puta isti put. A i to im je pos’o.
Što su otvarali kružni tok. A i to im je pos’o.
Sto su išli u posete bratimljenim gradovima. A i to im je pos’o.
Što su davali pare za projekte udruženjima, iz budžeta. A i to im je pos’o.
Što su odlikaši i vukovci dobili nagrade. A i to im je pos’o.
Što svako može da pije zdravu vodu i znate ono, u wc šolju. A i to im je pos’o.
I tako. Obrni okreni, nadžak-babe-dede i naklapala, misle da sve što su kolovodje uradile jeste njihov redovan posao.
Vele da za te stvari i primaju platu.
Vele da će dogodine da kandiduju za zahvalnicu nekog čistača ulice jer taj isti radi svoj posao.
Vele da ništa nije ko što pomislismo.
Vele da je sve ovo rijaliti i bajka.
Vele da smo slepi kod očiju.
Vele da smo se usrali od straha.
Vele da se podsetimo Selimovića: „Boj se ovna, boj se govna, a kada ću živ(j)eti?“
Нема коментара:
Постави коментар