Sabor trubača ili sabor pevača?

Niste uspeli da dođete u Guču na Sabor trubača, pa se tužni i očajni? 

Očajni ste jer niste videlisrpsku majku ili srpsku snajku,
ili što niste bili u situaciji da jurite po varošici kako biste čulitrubu? Očajni ste jer ne znate šta da radite sa viškom para koje ste odvojali da “skrckate” u Guči? Pa naravno, za propusnice ulaznice, niste valjda ni pomišljali da kupujete neke dragačevske suvenire? Ili ste očajni što niste propratili aktivnosti velike i reklo bi se, jedine pivare na ovim prostorima? Očajni ste što niste bili deo mase od pola miliona posetilaca!? Dakle…

Pisala sam pre tri godine o Saboru. Na ovom portalu. Žao mi je što nemam mnogo šta da dodam ili oduzmem. Osim Ekrema!

No, ove godine je bila neviđena euforija organizatora da je “ful fulova” sve što je osmišljeno. Da će biti oboren rekord u posetama. Da će stranci navaliti kao ludi. Da će novoosmišljeni program biti pun pogodak. Da je sponzor čudo smislio. Da nedelja više neće biti dan za takmičenje. Da će naše poznate zvezde biti prava stvar, jer će svi da nagrnu na njih! Nagrtanje… Zbog pevača ili trubača?  Ponovo mi ništa nije jasno.

A trubači?

Pa trubači ima da svircaju džabe, jer što bi se njima plaćali honorari u hiljadama evra, kada mi imamo i majku i snajku?! Njima treba. I od ulaznica za koncert dodatno da im se da. I od propusnica za ulazak u Guču. Da se prepolovi hiljadarka. Pola organizatoru, pola pevačima. I oni što su kupus prodavali za pet evra, deo da daju pevačima. Nisi ni pevači ludi da dolaze na Sabor trubača. Da se promeni ime u Sabor pevača, odmah! Trubače poslati na Exit u Novi Sad ili Love Fest u Vrnjačkoj Banji. Što da ne? Šta fali? Ako može Era, Esad Plavi, Seve i ko zna ko još u Guču, zašto trubači ne mogu na ovakve festivale. Kao da je bitno o čemu se radi? Kinta je bitna. Ko će je uzeti ne treba da nas interesuje, ali važno je da se nakupi i podmiri….

Ove godine po prvi put čudo neviđeno. Osmislili da se takmiče svi majstori truba koji su ikada osvojili glavnu nagradu na Saboru. Da se ipak odredi ko je najbolji među najboljima. Osvojene nagrade, puj pike, ne važi se. Kao kada bi se svi pobednici lige šampiona u fudbalu takmičili jednog dana da vide ko je između njih najveći i najbolji nosilac. Nije im palo na pamet da svi ti majstori zasviraju sa bine kao počasni, kao pobednici, kao najveći. Ali nisu oni zvezde Sabora trubača! Zato što nisu glavni, nisi ni imali prostora ni pod šatrama niti u ostalim ugostiteljskim objektima. Ima da se zna ko su najaveće face i ko bolje svira i peva. Uostalom, trubači i ne pevaju!

A stranci?

Reče ovako jedan meštanin i ugostitelj: „Ma kakvi stranci, to su sve njihovi socijalni slučajevi. Evo danas za sto selo njih petoro. Svi poneli limenku piva i poručili jednu kupus salatu. Utom zasmrde nešto. Konobar mi reče da je marihuana. I to mi stranci, koji donose pare… Pijani, drogirani, smrdljivi i prljavi“. 
Do duše, prvo su pojedinci-stranci, tražili gde ima tuš, jer se sedmicama nisu kupali. Dugo putovanje stopom. Malo pešačenja. Spavanje po šumama i tako…..Konačno ta Guča. Sve im skupo. Kažu da su stekli utisak da je Srbija jako siromašna i da je ovde sve jeftino i sada ne znaju šta da rade jer nemaju para za spavanje, hranu i piće. Elem, raduju se jer su konačno u jedinoj slobodnoj zemlja na svetu, koja se i dalje uporno bori za ljudska prava, a upravo je primer poštovanja svih ljudskih prava. Pravo na kretanje. Preko stolova. Preko ograda. Preko cveća. Preko glave spomenika trubaču. Pravo na slobodu. Radi šta hoćeš i koliko hoćeš. I gde hoćeš. Prdi. Smrdi. Povraćaj. Bacaj smeće. Skači. Viči. Psuj. Itekako poštovanje ravnopravnosti, kultura i nacija, jer su svi na istom zadatku lumperajke, tutnjave, pijanke, igranke, cirkusa.

A ugostitelji?

Drže se za glavu i samo sabiraju i oduzimaju. Preslišavaju se da li je umesto Ere i Esada trebalo dovesti Cici ili Micu. Ma uostalom nije ni važno, samo da bude glasnije od komšijine šatre. Nije ni važno što je odlučeno da za vreme Sabora samo slušaju trubači, jer ko će to još da proverava. Ili ne daj bože kažnjava? Narod ionako voli papazijaniju, a na Saboru trubača je sve dozvoljeno.

A zvezde Sabora?

Zadovoljni otišli sa Sabora trubača. Sa pozamašnim honorarima. Baš ih briga što nisu privukle gostiju koliko je trebalo. Baš ih briga što je stadion bio poluprazan. Na „majčicu“ pustili bez karti. Sramota da nema naroda. Na „snajčicu“ nisu ni imali koga da puste. Ne znam kako su prošli Bora i Miroslav. Mislim sa posetiocima. Oni su bili drugi. Prvo najveće zvezde, pa oni, manje zvezde. U svakom slučaju, Sabor pevača je uspeo. Došli, pevali, uzeli kintu, otišli. Do dogodine.

A domaći?

Žale za onim pravim narodnim Saborom, koji je i bio do pre par desetina godina. Žale za trubom. Žale za majstorima trube koji su uvek bez dinara svirali narodu i za narod. Žale što više nikoga ne interesuje srpska tradicija i kultura. Žale što je najveći trubački festivala i festival folklora i narodnog stvaralašta, posao festival piva, festival polugolih plesačica, igračica i pevačica. Žale što su kojekave pevaljke postale simbol Guče. Žale što su postali svratište za one željne ludijanja i provoda.

Sa setom se sećaju, književnika Branka V. Radičevića, jednog od osnivača Sabora, koji je 60-ih godina „iskopao“ trubu iz zaborava. Koji je osmislio „Veliki narodni sabor“ kao takmičenje seoskih trubača.  Vraćaju im se uspomene i Brankova beseda sa otvaranje 30. Sabora: „Sve se izgleda menja. Sabor ostaje isti. Kao element. Zemlja. Vazduh. Voda. Pečenje. Lebac i slanina. Beli lukac. Kolovođa i kec. Prvi i poslednji u kolu. Sabor je čudo. I to čudo nad čudima. To je čudo. Taj pohod koji traje. Koji ne prestaje. Od Sabora do Sabora. Od grada do grada. U kasno leto. Pred jesen. Dumbara bubanj. Igra kolo.”

A gotovo dvadeset godina nakon ove besede, sigurni smo da se sve menja, ali i  da Sabor nije više isti!

Kolumnista 16. 8. 2016.