Pitam se da li je moguće da grad i država ovako postupaju sa bolesnim ljudima, sa sugradjanima. Da ih tretiraju kao... uf.
Ostavite ljude da satima stoje napolju na kiši, mrazu ili unutra načičkani jedne na druge. Iz rukava i džepova vire. Sve sa maskama.
Znam da su su mnogi onesvešćivali u redu zbog visoke temperature. Znamo svi koliko ljudi tamo stoji koji imaju preko 70 godina, koliko njih je sa smetnjama u razvoju, koliko invalida, koliko bolesnih i bez kovida....
Nigde stolice, nigde klupice. Jesi li ti šatori toliko skupi u toj vašoj računici? Da li je toliko skupo u toj vašoj računici postaviti u te šatore stolice, klupice da ti ljudi imaju gde da sednu kada im bude loše i da mogu da se osećaju kao ljudska bića o kojima neko brine.
Možda fantaziram. Možda je neizvodljivo. Možda je nemoguće. Možda je preskupo. Možda je glupo jer „neka čekaju“. Možda im niko „odozgo“ nije rekao. Možda.... Žao mi je ljudi, bolesnih, polumrtvih, tužnih, setnih, zbunjenih...plače mi se.
„Zdravstveni radnici su divni. Za svakoga imaju lepu reč. Sve zaboravimo kada udjemo unutra. Za njih medalja najveća...“
Ne, medalja je za doktore iz štaba koji se eto ništa ne pitaju i niko ih ne sluša i niko neće da poštuje ono što su oni zamislili i predložili, ali nisu imali gde da kažu jer ih niko nije pozvao na konferenciju za novinare. Za njih je medalja.
Medalja je i za čačansku vlast koja je u maju uspela brzom reakcijom da pobedI virus koji je zahvatio čitav svet. Vo imja oca...
Sram vas bilo „pobednici“. Poštujte život i živog čoveka, jer kada umre džaba vam sve.
Нема коментара:
Постави коментар