MARFI ŽIVI U MOM PODRUMU!

Pao je jezivi sneg, koji je otkada postoji svet po prvi put, ove zime padao! Vanredna situacija još nije ukinuta, ali za mraz i ogromni sneg, jer sve ono posle snega se ne važi: poplave, klizišta, pa komšijin voćnjak u mom dvorištu, a ako baš tako ide, molim se Bogu da mi doklizi neki džip sa brda, jer ja živim i ispod brda i ispod puta, pa su tako i veće mogućnosti za nenadani poklon sa visina.

SVET NINDŽA KORNJAČA

Otvrajući vrata od garaže primećujem da šljapkam i što dublje ulazim tražeći svetlo, šljapkanje postaje sve glasnije. Palim svetlo i ulazim u svet Nindža Kornjača. Splinter viri iza plutajuće daske i obaveštava me da sam „malo“ potopljena. Krećem mahnito da izbacujem hektolitre vode, posudom koja zahvata pokila i tako dok nisam napunila tri kante od 15 litara i po ko zna koji put pokazala da mi je fizika najveći neprijatelj.

Koga da zovem u ove sate? Ko se uopšte zove kada si poplavljen? Drug? Sveznajuća kuma? Sestra? Hot-line? Ili koooo? I nemam pojma! I shvatam da ću se utopiti sve sa pitanjima! Shvatam da mi pomoći nema, ali se ne predajem.

VRUĆA LINIJA

Nalazim broj dežurne službe „Vodovoda“ i niko se ne javlja, i niko se ne javlja i uporno se niko ne javlja. Pokušavam da budem upornija sa zvanjem, od njihove upornosti nejavljanja. Čovek pretpostavi da su dežurna služba i služba za prijavu kvarova, one službe koje rade noću i vikendom i praznicima, a ne kada rade i oni koji nisu dežurni! Usput spasavam bicikl i par izlizanih letnjih guma za juga, za svaki slučaj! Dosetih se da pozovem policajce, oni valjda kao na filmovima, rešavaju sve probleme:

Ja: „Dobro veče Rada Karanac sa ove strane, živim u Trbušanima, ispod puta i desilo mi se to i to, i ne znam koga da zovem i na čijem ramenu da plačem?!“

Glas sa onu stranu: „Ima li povređenih? Jer sumnjate u nekoga? Jeste li opljačkani?...“

Ja: „Paaaa, nisam ništa od toga i sumnjam jedino, i jedino u lošu hidroizolaciju, ako se priznaje? A ko je pravio kuću bez nje, pojma nemam, bilo je to u prošlom veku i džaba ako mislite da pišete prijavu! Zaboravite odma`!“

Glas sa onu stranu: „Pozovite vatrogasce, mi ne možemo da pomognemo.“

Ne znam da li je 93 ili 94, ali ako dobijem hitnu pomoć, pitaću da li mi preti zaraza. Na prvu okrećem vatrogasce:

Ja: „Dobro veče, ovde Rada Karanac, živim u Trbušanima, ispod puta i desilo mi se to i to, i ne znam koga da zovem i na čijem ramenu da plačem?!“

Glas 1: „Sačekajder da pozovem šefa.“

Glas 2: „Dobro veče, izvolite.“

Ja: „Dobro veče, ovde Rada Karanac, živim u Trbušanima, ispod puta i desilo mi se to i to, i ne znam koga da zovem i na čijem ramenu da plačem?!“

Glas 2: „Jao, sačekajte, nisam ja za to, jbg! Ja sam ti za požare, fala bogu pa ti ne trebam.“

Glas 3: „Dobro veče, kaži!“

Ja ponovo verglam treći put isti tekst.

Glas 3: „`nate kako. Mi ne dolazimo za 30 sanitima vode u podrumu, mi samo dolazimo kada je proglašena elementarna nepogoda i kada ima više od metra vode, jer pumpe u tu baricu ne možemo da potopimo.“

Ja: „Molim vas recite mi, šta da radim da bih imala metar vode? Ili mi recite ko je voljan da izađe za mojih dosadašnjih 30 santima, jer narasta ta bara iz minuta u minut?“

Glas 3: „`nate kako! Pošto ste fizičko lice, morate da napišete zahtev da iziđemo na teren i predate na tri mesta i platite na sva tri, a da ste preduzeće ili organ to radimo džabe.“

Jebote, kako nisam organ?! - mislim se ja u sebi.

Glas 3: „Uh pa zaboravio sam da je vikend, nema od toga ništa, tek u ponedeljak, jer vikendom ništa ne treba da se dogodi! Hihihihihihhohohohohoho!“

Trudim se da mu objasnim Marfijev zakon po kome se najveće zubobolje, poplave i ludila dešavaju baš vikendom u noć, ali mi ne ide.

Glas 3. mi saopštava da dežurna služba vodovoda ne radi, takođe jer je vikend i da dežuraju, ču dežuraju, samo radnim danima.

Vidim ja da nema pomoći za moje muke i kažem mu još jednom: „Molim Vas, zapamtite, ili još bolje, zapišite, da u slučaju da budem potopljena ima trag da sam uradila sve šta sam mogla. Zovem se Rada Karanac, živim u Trbušanima, ispod puta. Zvala sam policiju i vatrogasce. Hitnu pomoć nisam stigla da zovem. Sve sam uradila i nisam sedela skrštenih ruku. Tačka. Prijatna noć.“

MARFI

Sedim i razmišljam i naravno, čekam da voda naraste metar, mada i onda ništa ne mogu da počinim, jer niti sam organ, niti je proglašena elementarna nepogoda....

Pa gde mi to živimo i ko pomaže u slučajevima poplave od tri`es santima? Razmišljam, da li je trebalo da se predstavim kao ljubavnica nekog bitnog, kao estradna pevačica ili sestričina direktora Vodovoda. Ne znam šta pali, ali pomoć i intervencija idu samo uz gomilu zahteva i molbi, plaćenih taksi uz obavezan metar vode i sve to da bude radnim danima!

Ostaje mi da ignorišem moje santimetre i čekam jutarnje sunce, ukoliko ga dočekam, jer se možda i kanal Moravac izlije u moj jadni podrum u kome od večeras živi Marfi. Nemojte ga tražiti, daće Bog da se utopi sve sa njegovim zakonima.

Mart 2011.