Jesen dodje, ja se ne udadoh

Da li su ikada u životu na silu hteli da vas udaju ili žene ili su to možda i radili bez vašeg znanja?! Da li ste u takvim situacijama glumili čistog kretena ili ste se ponašali kao da ste pali sa kruške?! Ja jesam sve to, i to u nekoliko navrata.

Uvek sam se pitala zašto svi više od mene brinu da li ću i kada stati na ludi kamen iliti kada ću stupiti u brak? Verovatno zato jer jedino stupanjem u brak dokazujemo da društvo i država ima koristi od nas (naravno, samo u slučaju da imamo što više dece), a samim tim kroz njihovo odrastanje, obrazovanje, zaposlenje, svako vajdi po malo. 

A kada nema dece, nema raznoraznih taksi u vrtiću, školama, fakultetima, nema udžbenika, nema ekskurzija, nema izleta, podmićivanja… Nema ničega od čega bi država i pojedinci imali koristi i ubirali plodove. Pa kada nema venčanja i svadbi, pa krštenja i babina, opet nikome ne doprinosimo, pa se valjda zbog toga društveno odgovorni rođaci i prijatelji sekiraju.

ĐUVEGIJA IZ AMERIKE

Bože dragi, koliko su mi puta samo nalazili frajere za udaju i zakazivali sudare. Sve ozbiljni i spremni za brak. Pa gde rođaci nađoše mene, kada znaju da tu vrstu bračne inteligencije za života nisam uspela da razvijem, iako sam, priznajem čitala gomilu knjiga na tu temu, pa uputstva za srećan život i lov na dobru priliku, išla na kurseve… Ali, ne vredi.

Odlučila moja tetka pre par godina, da stvar moje bračne (ne)sreće preuzme u svoje ruke. Našla mi „dobru priliku“, našeg čoveka iz Ameriku. Kaže mi da je bogat, fin mnogo, lep ko upis (po tetkinom kriterijumu sa početka prošlog veka), vaspitan i nadasve kulturan. E, tu sam je čekala i sačekala.

Odem po njenom nagovoru da se „nađemo“ kod nje (ipak je ona provodadžinka). Pojavljuje se moj Amerikanac u pantalonama sa manžetnama od dva inča, koje dosežu pedalj iznad skočnog zgloba, u belim čarapama i izglancanim špic cipelama. I tada nastupam ja i zahtevam da mi se odmah pusti španska serija koju nikada ne propuštam i obavezno da mi sipaju duplu rakiju, jer nikada nisam sigurna ko će koga ostaviti, pa sam i sočno psovala i urlala, kao da utakmicu gledam. Bogu hvala, sve sam dobro uradila! I tako i odbih finog, kulturnog i vaspitanog Amerikanca. Tetka je bila ljuta, ali i to je manje zlo od svega ostalog što bi zadesilo mene, a boga mi i njega.

„SAVREMENI“ BALKANAC

Ne potraja dugo, zove me sledeća tetka, koja se udala samo da bi rađala decu, jer izgleda da drugačije deca ne dolaze na svet?! Udala se i da bi mužu bila dobra domaćica i čistačica, pa mi saopšti vreme i mesto kada ću sa njom otići na sudar sa savremenim, obrazovanim, zgodnim, rečitim i pametnim tipom. Reč po reč sa savremenim tipom i dođosmo nekako na temu, onako neobavezno, menjanja prezimena žena prilikom udaje. Savremeni reče da se njegova žena mora prezivati kao on i da kompromis ne postoji. Auuuuuuu, samo mu je to trebalo. Rekoh mu da mi se on mnogo sviđa i upitah da li bi malo, na par godina našeg braka, prikačio moje prezime, a i rekoh mu da mi nije jasno zašto bih baš ja posle pola života menjala svoj identitet, a i sva dokumenta i elektronski potpis. Na kraju krajeva, i da ga promenim, svakako bih se na Facebook-u prijavila pod novim prezimenom, a u zagradi dodalao ono EX, pa svoj bivši identitet.

Uostalom, i kada umrem, pa mi objave čitulje i umrlicu, obavezno će pisati da sam rođena pod nekim devojačkim prezimenom. Svašta! Rekao mi je da me je feminizam udario u glavu, a i podsetio da bi nam se zajedničko dete prezivalo kao on. Na to sam mu rekla da ja svakog muškarca isključivo posmatram kao donatora novog života, pa kako god se on prezivao. Ponovo sam uspela, jer je iznenanda morao da ustane i ode.

PRILIKA KAKVA SE „NE PROPUŠTA“

Jedno vreme sam živela bez brige bližih i daljih rođaka. No, ne lezi vraže, oglasi se moja peta tetka ponudom za primer: momak par exelans, iz porodice intelektualaca, urban i na položaju. E to nisam imala, pa nam ona zakaza sastanak u restoranu, gde se ja pojavih u farmerkama, majici i patikama, a dečko za primer u odelu, sve sa mašnom. Kako smo seli, izvadi iz rukava ružu i pokloni mi je. U čudu se nađoh, i upitah ga zašta će meni ruža? I šta da radim sa njom, jebote? I čemu ona služi? I da mi je sada samo problem, jer od konobara treba da tražim flašu sa vodom, kako bih istu sačuvala, zarad ne znam čega! I rekoh mu da je trebalo, ako je hteo da me izuje iz patika, da mi kupi Politikin zabavnik, a ne da komlikuje život i sebi i meni. Provodadžisanje je završeno pre nego što je počelo i bi mi drago zbog toga.

DA NE ČUJU TETKE

Bilo je sličnih situacija, ma broja im nema. Ni jedna tetka nije uspela, pa mi još draže. Uvek sam imala sve osim predstavljanja i nastupa kakvo se očekivalo od mene. I postala najveći namćor u familiji. Pa dobro sada, nisam ja baš takva, ali mi je lakše u duši, da sam ja ta koja je pala sa kruške, nego da neka „dobra“ prilika misli da će me promeniti u drugoj polovini života i da će me uspešno obuzdati i obući u tuđu kožu.

Negde između tog provodadžisanja sam našla jednog muškarca, koji mi svakog petka kupuju Politikin zabavnik, koji zna da mi na pamet ne pada da menjam statuse i identitete po društvenim mrežama, kao i da nemam ni promil od bračne inteligencije. Samo vas molim, da ovo nikako ne dođe do mojih tetki, strini i ujni, jer bih im tako život uzela. Prva jutarnja kafu sa komšinicama, kao ni četrnaest narednih u toku dana, ne bi imale ukus niti poentu. Oduzela bih im temu koja im život daje. Oduzela bih im nadu, snove i moždane napore.

Nije fer da ih ostavim bez posla u tim godinama. Nije fer da im oduzmem teme za razgovor. Nije fer da tek tako prestano da brinu za mene. Ako vas nešto pitaju, slegnite ramenima i recite da mi pomoći nema i da su sve oči u njih uprte.

17.8. 2015. Kolumnista