Moderno, krvavo, srpsko, dečije

Znam ja, dragi naši politički maratonci da još niste optrčali poslednji krug, nego da ste još jedan maraton započeli. Znam da je vama sada najvažnije vlast da osvojite. Znam ja da je vama najvažnije svakome od nas po kolačić sudbine da podelite, po neku hemijsku ili upaljač da udelite. Sve za siguran glas. I svesna sam da ste puni obećanja. Jutros sam s kolegom registrovala 2014-to.

Ali, ko o čemu, baba o uštipcima. Vi o vlasti, a ja o školama i nasilju. A htela sam da vas pitam, šta vi mislite, bre, sa ovolikim nasiljem u ovolicnoj državici? Šta bre, vi mislite, da ste doneli neke zakončiće, one uslovne, napisali gomile pravilnika i protokola, informisali o svemu i stvar s(a)vršena? Snimili ste par reklama i nalepili bilborde, koji više deluju kao uputstvo kako nekoga dobro ulemati, nego upozorenja.

Organizujete neke tamo kampanje koje treba da spreče sve moguće i nemoguće vrste nasilja i onda pišete izveštaje da ste sve odradili i da ste izuzetno zadovoljni, a posebno koliko ste volontera uključili. A, volonteri su inače oni mladi ljudi koji veruju u ideju slobode, ideju nenasilja, oni koji su entuzijasti, oni koji izgaraju da sve urade, oni koje napadate što su uzeli silne pare za akcije, a oni rade srcem, rade za DŽ i rade jer hoće nešto da promene, jer treba im živeti u ovoj državi.

IZGINU VAM NAROD, BRE!

Mladi se iskasapiše i oči povadiše. Muževi se i dalje iživljavaju nad ženama, misleći da su njihova lična svojina. Neke pak žene, se iživljavaju nad muževima, misleći da samo oni moraju, za ‘leba da zarade. Roditelji se ižavljavaju nad decom (udaraju ih papučama po glavi, vrelom peglam po rukama, gase pikavce po njihovim nogama). Pa ta deca sutradan na svim mestima nastavljaju da rade ono što su videli u kući ili u seriji ili u igrici, a gledajući dnevik i čitajući crne hronike dobiju i čitavu lepezu ideja šta bi još mogli, a nisu se dosetili.

Dan kreće iživljavanjem u školi nad nastavnicima, vršnjacima. Pa se onda sele na utakmice na kojima nabijaju baklje u usta. Pa po povratku otimaju torbe od starica koje usput raspale preko usta da ćute. Pa sednu u taksi i taksistima uz pretnju pištoljem (možda i vodenim, al još i o tome u datom trenutku neko treba da prebira po glavi) uzmu sve pare, a onda u stanju dosade ubiju druga ili drugaricu.

I onda sve to gledamo u vestima, porodično; pa se krstimo kao na časovima veronauke, pa komentarišemo da je neko prokletstvu udarilo u srpski narod (ono valjda i jedino u Srba, od kneza Lazara). Pa usput čujemo da je neki ubica oslobođen ili već oslobođeni ponovo pokušao da siluje ili ubije, i pomislimo da je bolje da se samoubijemo nego da nas se dočepa neki amnestirani od ruke Master Toma Ordenskog: ili Uroš Mišić koji je baklju nabijao policajcu u usta ili Miladin Kovačević kome su građani Srbije platili milion dolara za njegovu slobodu, jer je na smrt isprebijao druga sa fakulteta, pa nastavio i dalje da bije. Nema šta, sve uzor do uzora, koji nam država nudi kao model ponašanja, mediji plasiraju, a mladi prihvataju jer dobijaju poruku da je ispravno i prihvatljivo.

MINISTARSKE GLUPOSTI

Sutradan, se u velikom stilu duhovitog lika, pojavljuje na svim vestima premijer Dačić i objašnjava da su se pokušaji ubistava ili ubistva dogodila zbog “tradicionalne srpske svađe među prijateljima”. Potom, takođe na svim vestima, se pojavljuje njeno visočanstvo od Slavice Đukić Dejanović, koja od silne uznemirenosti, bola, empatije sa porodicama, izjavljuje da manifestacije (eeeeeeeeeee, manifestacije) kao što su sahrane ne posećuje, jer njeno srce, pretpostavljam, tako nešto ne može da podnese. Onaj prvi, drugi čovek vlade (A. V.) izjavljuje da nikako nije uspeo da stigne da postavi načelnike policije u nekim gradovima, jer bi oni valjda sve to sprečili. Navodi da postoji nepoverenje građana u institucije, tako da nam je jasno da tokom noći moramo u glavama prekombinovati nepoverenje u ogromno poverenje.

Ma, kakve bre institucije i poverenje, kada nam tuču u školi niko od hiljade đaka i zaposlenih (gle čuda!) nije video. Pa policija po dolasku nema na osnovu čega da napravi belešku, a centri za socijalni rad nisu odgovorni, jer oni nemaju ništa sa tučama u školi. Nastavnici ćute, jer možda mogu i posao da izgube ili da gore prođu; „tetkice“ kažu da to nije njihov posao, jer ko će se sa “ludacima” još nositi i ganjati. Roditelji lažu lekare, dok im previja unakaženo dete iz tuče, da je palo sa stepenica, jer od straha ne smeju da progovore, pa se teše da je dobro što je i živ. Tužilaštvo ne može da reaguje dok ne dobije prijave od onih koji nisu imali na osnovu čega da naprave zapisnik, na osnovu onih koji nisu nadležni za školske probleme, na osnovu izjave roditelja koji sve poriču i mole Boga da se ništa ne otkrije, kako bi bili sigurni da će zaštiti dete od osvete.

Onda nastupaju inspekcije, koje treba da utvrde da li je sve napisano na dovoljnom broju papira, na svim mogućim i nemogućim mestima i da li je eventualno u tim spisima predviđena bar jedna tuča.

PREKINITE CIRKUS

A vlastodršci samo osuđuju, kritikuju, pomahnitalo viču sa malih ekrana TV prijemnika, pa pomislimo da je njima potrebna stručna pomoć. Pa pomislimo da su vlastodržci u nekoj drugoj, tuđoj vladi, jer zbore kao da poručuju da su spremni da se suprotstave ako se sve to desi u Srbiji. Pa dešava se braćo, sestre vlastodršci usred Srbije, u kojoj svakodnevno imamo jednu žrtvu nasilja, u kojoj nam se deca u svađi ranjavaju i ubijaju, u kojoj svi ćute o svim oblicima zlostavljanja i nad ženama i nad muškarcima i nad manjinama i nad drugim bojama i drugim verama. U Srbiji u kojoj nas je sve manje zbog natalitete, a kako vreme odmiče međusobno ćemo se i istrebiti.

Dajte, obećajte u tom vašem cirkusu od kampanje da ćete stati na put nasilju, da ćete učiniti da svi budemo bezbedni i nasmejani. Hajte, ako smete! Ako ne smete, oladite više, jer ste dosadni, isti, jadni, sebični i vanvremenski.

19.2.2014. Kolumnista