E, dokon pop i jariće krsti! Sjajne su ove naše narodne izreke.
Narod nekada nije umeo, niti znao, da razne pojave – naročito društvene – objasni
jezikom nauke. Nije postojalo hiljade „raznooblasnih“ analitičara, onih koji se
uvlače, a i onih koji pokušavaju da se izvlače, onih sa diplomama i onih bez diploma.
Analizirali su sami i zaključivali – i to sve u jednoj rečenici!
PRAVILNIK
Meni je danas zafalila samo mantija, mislim, zbog one konstatacije
sa početka teksta. Toliko dokona sam bila, da sam krenula da šnjuram po internetu,
tražeći kao po zadatku, sve što se može naći o životu zatvorenika u srpskim zatvorima.
I zamal’ne padoh sa stolice! A i ko me je terao da tražim?! Sve mi je nekako bilo
lepše i normalnije dok ne pročitah Pravilnik o kućnom redu naših zatvorenika i izjavu
Ministra pravde od 2013. godine (Stefanović), da zatvore u Srbiji moramo dovesti na nivo dostojnog
čoveka i da ne smemo imati ni jedan zatvor za koji bi nam neka tamo strana tela
rekla da su u njima uslovi nedostojni čoveka.
Uronih u te spise i ponovo zamal’ ne padoh sa stolice, mada sam
se od prvog slučaja pada, uplela nogama za nogare, za svaki slučaj. Nije problem
što osuđeni može ako želi, da zadrži brkove koje je poneo sa sobom, nego me onesvesti,
da se onom koji je ukrao, silovao, maltretirao, zlostavljao, garantuju sva ona prava
koja slobodnim ljudima u Srbiji nisu zagarantovana.
Pazi, molim te: pravo na smeštaj, pa slobodno vreme, pa ishranu,
pa čistu odeću, rublje, obuću, posteljinu…
Pa gde je pravo na sve to, onih jadnih ljudi koji nisu nikom
ništa nažao učiinili, ali ih je bez obzira na to zadesila poplava, ne jednom, nego
više puta? Ko njima kojekavim papirima garantuje sve ovo i to o trošku nas neosuđenih
građana. Gde nestade i njihovo i svačije slobodno vreme?
Zbog čega je onaj lopov, huligan ili šta god, više čovek od poplavljenih
i siromašnih? Zbog čega on da ima zagarantovano pravo na smeštaj i to takav da odgovara
zdravstvenim, higijenskim i prostornim uslovima, da su iste te prostorije provetrene,
suve i osvežene, da ima i svetlo koje mu omogućava da čita i piše. Da ne zaboravim
i obavezan dnevni boravak koji mora da ima televizor. Dnevni boravak je inače obavezna
prostorija za većinu porodica u Srbiji, ako niste znali?!
Oni mučenici što imaju po petoro dece i spavaju u šupama, verovatno
istu tu šupu zovu dnevni boravak, jer kada izgase sveću, važno im je da je toplo,
od svih onih po kontejnerima sakupljenih ćebića i drcnutih jorgana. Da su u zatvoru
i grejanje bi imali obezbeđeno, a ovako neka zaviruju po kontejnerima.
NIŠTA BEZ MALOG EKRANA
Televizor svakako moraju da imaju, jer je ministar, onaj sa frizurom,
rekao da nije predviđeno da neko nema TV prijemnik. Pa čik neka kažu da ga nemaju
i da nemaju kintu da kupe nove priključke. To im postaje najveća briga, jer druge
i nemaju. To što gladna dečija usta cele sedmice varaju sa dva hleba, nije strašno,
jer dok imaju za dva ‘leba, što ne bi imali i za digitalizaciju. A i brate, što
nisu kupili na vreme onaj televizor bez guzice i uveli kablovsku, pa Bog da ih vidi
srećne i zadovoljne.
Zamislite da njima, kao zatvorenicima, na svaka tri meseca po
tri sata, obezbede da u posebnoj sobi borave, onako intimno sa svojim životnim saputnikom.
Jao, koliko bi tu dece bilo! Nema onda brige ni za prosvetare ni za bilo koga.
Takve i slične porodice ne razlikuju, kao korisnici navedenog
Pravilnika, zimsku i letnju garderobu, a o menjanju rublja dva puta sedmično, možda
su usput načuli. Dobro je, dok ne znaju baš sve. Zamislite da znaju tako siromašni,
poplavljeni i ogoljeni da ovi u zatvorima imaju i posteljinu u skladu sa vremenskim
uslovima?!
Molim vas da ovi ljudi nikada ne saznaju, da zatvorenici imaju
na raspolaganja i lekara, lekove, čak i posebnu bolesničku sobu, ko će im još objasniti
odakle im i kako su im overene zdravstvene knjižice.
A TRI OBROKA, MOLIĆU?
Hm, kada bolje razmislim, ovako obmotana oko nogara, zbog pada
sa stolice, a sve od silnih podataka, nikako deci ne pričajte da na primer, u našim
zatvorima postoje tri obavezna obroka i to sa raznovrsnom hranom, od pice, junećih
čorbica, mesa, kolačića…. Šta će da kaže na to svako šesto dete u Srbiji, i to ispod
13 godina starosti, koje je po zvaničnoj statistici, gladno?! Očito da se povećao
broj tih džabolebaroša po zatvorima, jer do pre par godina je bilo gladno svako
deseto? Ma povećao se garantovano, jer je nemoguće da se u narodnim kuhinjama hrani
desetine hiljada dece i to jednom dnevno. Nema za više obroka. Moraju da jedu oni
po zatvorima. A građani neka raspisuju peticije za pomoć takvoj deci, ionako po
ceo dan bulje u računar, pa neka urade nešto korisno!
Ne bi bilo loše da se malo zamene i kuvari iz zatvora i kuvari
iz porodilišta, pa neka ovi zatvorski porodiljama spremaju raznovrsnu hranu, a oni
po zatvorima jedu parče ‘leba i salame.
Mada, možda i ne, jer ima logike ishrana porodilje… Kako one
misle da smršaju i da se vrate u radnu formu, ako su debele i neugledne. Oni u zatvoru
svakako ne moraju da misli o salu, celulitu i strijama.
ODLUKA JE TU!
Kako dolazim do kraja Pravilnika, definitivno sam sigurna da
ću da upišem doktorske studije, a potom napravim neko osrednje sranje: opljačkam
poštu u sokaku, isprebijam neku staricu, presretnem poštara i otmem penzije, ukradem
trkački bicikl, opelješim apoteku i napravim dil sa narkomanima… au, koliko ideja….
Onda me privedu, saslušaju, osude (to brzo ide kada nisi tajkun!), i smeste u zatvorski
apartman. A tamo, milina jedna, i sva prava zagarantovana, čak i na obrazovanje.
Knjiga koliko ti duša oće. Čitam, spremam ispite, polažem on-line, ako zapne oko
konsultacija imam pravo i na besplatne telefonske pozive.
Ako dobro računam, koliko budem uštedela dok sam u zatvoru, na
klopi, struji, vodi, nekoj novoj kreaciji haljine, pa kinta koju sam ukrala (neću
je valjda i vraćati, dovoljno je što moram da ležim u zatvoru), mogu da završim
paralelno dva komada doktorskih, i to o svom trošku.
Ostaje mi samo da se molim nekom svecu, da mi ne uvale onu nanognicu,
jer od računice onda nema ništa.
11. 10. 2014. Kolumnista
Нема коментара:
Постави коментар