 |
| Foto: kurir.rs |
Dragi moj tata,
Pišem ti pismo, jer snage nemam u oči da ti saopštim koliko sam ljuta na tebe, koliko mislim da si običan neradnik, zgubidan, ma najobičnija gologuzija. Želim da te pitam gde ti, i u čemu ceo život prođe?!
1. Prvo ti zameram što nikada ništa sa komunistima nisi imao, pa samim tim ni ja nikada nisam mogla biti sekretar istih, a potom se prebacivati i ubacivati u odgovarajuće političke opcije, a neprestano se hvaliti da smo po rođenju ravnogorci i večiti opozicionari. Pa čak i da sam deceniju deo vlasti, mogla sam neprestano istu pljuvati i ukazivati na sve što nije urađeno, al nije mi se dalo.
2. Zameram ti u skladu sa prethodnim, što si uvek bio podoban, kao i pokojni ti otac, a moj deda, pa vam nisu oduzimali imovinu. Mada, i da su hteli, verujem da nisu imali šta, ali mogli ste poturiti guzice, zarad mene i moje sestre. Jer, da su ti oduzeli imovinu, ja bih tebe da usrećim, sve to otkupila, pa bih onda to tebi prepisala, a onda bi ti meni sve ostavio u nasledstvo. Nažalost, i sestre su mi tu, i brat od strica, pa kad ih i napraviše (nije važno ko?! Ali, tu su u familiji), samo da se gložimo oko imovine! Ali lako bih ja to. Meni `ektare, a njima po 2 ara, zbog ravnopravnosti i zlih očiju i ušiju. Vidim da tako radi ovaj naš ministar bez portfelja. Slušala sam ga, cela zemlja ga slušala, pa kontam da ne laže i da je sve izvodljivo. Ako lažem ubio me Bog!
Imovinska karta Brat Vojislav 2010 vs. brat Velimir 2010.
Imovinska karta Brat Vojislav 2015 vs. Brat Velimir 2015.
3. Dalje. Treba da te je sramota što u Titovo vreme, kada je sve bilo državno vlasništvo, nisi otišao u privatnike, kao gospodin čovek, kao ministar o kome ti pričam. Pa onda napravio celo crnogorsko primorje, napravio kojekakve crkve i skupio kintu da otkupiš i zemlju od poluživih baba i deda, i naravno prepisao je meni. Ovako me sada pitaju odakle mi pare da kupujem po tri `leba i dva jogurta, a da si razmišljo ti bi pošteno obavio taj deo posla.
4. Nikada nisi imao autoritet nadamnom, pa da mi u najtežim trenucima, na primer kada se nećkam da prihvatim da vodim neki gradski odbor, u Trnavi na primer, javno pred zborom, na mikrofon oglasiš i kažeš: „Ti to moraš“. I ja bih prihvatila. Isključivo da te usrećim! Pazi, nije važno kada vreme prođe, što niti si ti bio na odboru, niti si šta rekao, važna je moja priča. I ko bi poverovao pričama ljudi koji su bili prisutni, da tako nije bilo?! Misliš da bi neko posle ihaha... godina verovao što je neki slepac iz mase dobacio: „Alo bre ti, lako ćemo vratiti kralja, vrati mi mešalicu, koju si mi uzeo pre dve godine“. Budala je uvek bilo, a i narod valjda zna da ne treba da veruje sopstvenim očima i ušima.
5. Ceo život si, bre, bio šonja. Stalno si se nešto plašio. Te šta će ti ko reći, te obrukaćeš pretke, te potomke. Da ste ti i tvoj brat bili pametni (a niste!), pa da je jedan od vas slučajno dobio batine, makar se i međusobno utepali, te tako jedan završio u invalidskoj penziji, sada bi isti taj bio suva vlast. Pa onda, da si tako nesposoban rekao da vam je majka od silne tuče pala u komu i tako komirana posle pet godina pravo otišla pod zemlju, a ti šonjo, svima rasprdeo kako vam je majci poslednjih godina u konstantnoj poseti bio onaj njen drug iz Nemačke, mislim da se prezivao Alchajmer. Te tako, zbog tuposti i ljubavi prema istini, svi u porodici izgubismo publicetet, slavu i sažaljenje.
6. I molim te, ako ikada negde pred kamerama budeš pričao kako u životu ništa nisi stekao, bar nauči koliko imaš dece, zetova i ko je koju školu završio. Glupo je baš, da svaki put kažeš drugačije, a ne daj bože u istoj emisiji.
7. I da… Ako ikada, onako čvrsto odlučiš da lažeš, ne zaboravi, da postoje ljudi koji te znaju dok si bio u stomaku (da ne bude da si i tada znao da pišeš), da ti znaju pokojnog dedu i navrdedu. Da znaju odakle su tvoji došli i što su došli. Da znaju kako si stekao imovinu i ko je koliko nasledio, a koliko kupio. I molim te, nemoj izmišljati priče o poštenju i dobroti, a da pri tome zaboraviš da još ima naroda po komšiluku i varoši koji pamte kao magarci.
Dragi tata, nemoj mi zameriti što mislim da si neradnik, zgubidan, ma najobičnija gologuzija i da domaćin nikada nisi bio niti ćeš biti, i nemoj mi zameriti što ti se obraćam javno, jer ovako će svi meni da poveruju i da tebe pljuju. Jebi ga, život je kratak mora se snalaziti kako ko ume. Aj uzdravlje!
P.S. Ako ne znaš o čemu pišem i pričam, ili pogledaj taj Mapet šou ili pročitaj pohvatano:
VIDEO JE NAPRAVLJEN OD DELOVA IZ EMISIJE GOLI ŽIVOT OD 11.09.2014.godine
V. mr I: „Svi znaju da ja ne pijem cigaretu i alkohol. Ja bih voleo nekada da popijem flašu piva, ali na primer ne ide. Nije mi organizam navikao“.
V. mr I: (Na početku emisije): „Dete nije završilo neke prečicom fakultete, nego redovno Tehnički fakultet u Beogradu, druga ćerka za fizioterapeuta, posle viša, pa fakultet....
V. mr I: (Na kraju emisije, po istom pitanju): I onda naravno, jedna ćerka mi je završila književnost, ona isto radi. Treća ćerka mi je završila za učiteljicu“.
V. mr I: „Ja ne mogu da ne nasledim svoga oca... posle?, ha, pa da li negde još postoji da neko iz komšiluka nasledi moga oca ili nečijeg oca? Ne postoji“.
V. mr I: „Paste, ja sam otišo za vreme Tita u privatnike i otvorio preko čačanskog „Univerzala“ firmu i počeo da radim poslove. Sve i svašta u početku, da bi stao na noge. I obećao svome ocu, da sve što su nam oduzeli, ja ću pokušati da kupim i da vratim. I sve što je bilo na licitacijama moje, da se prodavalo, ja sam kupio...“
Marić: „Čekaj, ti si dedovnu i očevinu morao da kupiš i vratiš nazad?“
V. mr I: „Tako je. Ja sam oduzetu imovinu, koje su neke firme prodavale tada, kupovao na licitaciji i vraćao nazad. Kupovao od ljudi koji su kupili, nazad vraćao, da bih moga oca usrećio da vidi, to što je bilo nekad tuđe, evo sad će biti moga sina. I šta se tu događa? I ko mene da zaštiti?
V. mr I: „Moj brat izašao u majici onako crnoj, istoj kao i ja, oni su ubili boga u njemu na terasi, jer mislili su da sam ja. I jednostavno u polutami, njega su oborili dole i tukli ga, i zato ona priča nedavno Dveri, da mi je brat bio penzionisan, pa vraćen, njega su penzionisali tada, jer je došlo do teških povreda. I kičme, i aorte i svega. A moja majka gledajući to sve, doživela je moždani udar, pala u komu, i pet godina je bila u komi i posle toga umrla.“
V. mr I: „Dalje. Mi smo jedna nesrećna porodica, koja je doživela katastrofu, jer smo bili na drugoj strani, domaćini ljudi, gazde u tadašnje vreme.
Evo, učiteljica koja me mnogo volela, kada dođu ti borci, ti tamo narodni heroji, ona meni kaže, pošto sam ja sedeo napred, onako pre table, i ona meni kaže: Pa jao, Veljo iditi Vi u zadnji red ili izađite napolje i sačekajte ispred. Ja izađem u hladni hodnik i šetam ispred škole, i čekam da oni odu.“
V. mr I: “Kada su birali predsednika glavnog odbora u Trnavi, svi hoće mene . A ja kažem: Ma ne mogu, ja ću da pomognem ovako, imam posla, ja sam privatnik i tako dalje.”
I tako....reč po reč i priči nikad kraja.
15.9. 2014. Mediaportal
Нема коментара:
Постави коментар