Pažnja: crveni alarm za Srbiju se pali sutra! Pažnja: žuti alarm
odavno upaljen! Pažnja: ulazimo u narandžastu zonu! Posebna pažnja: pao sneg pet
ipo santima. Opasnost: ožežilo sunce 35 stepeni. Katastrofa: prvi put će padati
kiša u proleće! Ma dajte bre, koga više mantate? Jeste li u nekom tripu da u ovoj
mučenoj Srbiju, žive neandertalci ili pećinski ljudi? U stvari, šta bre ‘oćete od
ovog mučenog naroda, koji se već odavno ukakio od straha zbog kojekavih nebuloza
i gluposti i ne prestaje sa tom radnjom?
Kako jutrom otvorim oči, onako bunovna i mrzovoljna, prvo vidim
i čujem uredno jarko crveno nakarminisanu Macuru Nadu, koja je očito plaćena da
bude najprvija dnevna uterivačica straha. Tako saznam gde je čija džigerica u Beogradu
završila tokom noći. Gde su čiji bubrezi na beogradskim ulicima i kako beogradski
lekari odlično rade svoj posao.
Pitam se, koliko je bilo kome u unutrašnjosti, da ne kažem u
onom nebitnom delu Srbije, mada i u prestonici, sve to bitno i presudno za nastupajući
dan? Da li ćemo na poslu biti produktivniji sa tim saznanjima ili će nam plata zavisiti
od dobro pohvatanih jutarnjih informacija?
Već vidim da me oni dokoni, koji sve vole da znaju, pa i ovakve
stvari, pljuju, nazivaju najpogrdnijim imenima, bezosećajnim stvorom, idiotom ili
kamenom. Jer zaboga, ko sam sada pa ja, da kritikujem zlata vredne vesti, i to na
narodnoj televiziji?
No, najprvija uterivačica straha u kosti, uredno savetuje i da
hronični bolesnici nikako ne izlaze iz stanova zbog smoga, atmosferskog pritiska
i vlažnosti. Već mi pada mrak na oči, i vidim kako pola Srbije zove razne službe
da im donesu hleb i mleko u domove, jer su smog, atmosferski pritisak i vlažnost
najveća zla današnjice. Razmišljam da li i ja da ostanem u krevetu, jer sam i ja
hronično bolesna. Od gluposti, od lupetanja i uterivanja straha! Pred očima mi Slobodan
Milošević i apel građanima, da se tokom pomračenja sunca, zavuku u podrume, u zemunice,
u sojenice, i da slučajno ne proviruju kroz pendžetirane prozore, jer će im pomračeno
sunce spržiti rožnjače, uništiti srčane aorte i izmeniti lični opis.
Još se ne osvestih od saveta te uterivačice straha, na ekranu
mog malog tv prijemnika se već pojavljuje voditeljka uterivačica istog, u kratkoj
i uskoj haljini bez rukava. U trenutku pomišljam šta misle i kako se osećaju oni
koji nisu imali dovoljno kinte da kupe drva, da plate grejanje, ili su ga platili,
ali ga slabo imaju, a šta tek misle oni koji se uopšte ne greju, ni ove zime? Ma,
i ne misle mučenici o tome, već čekaju da čuju od čega treba da se u narednim danima
plaše i zbog čega treba da nastave radnju sa početka teksta.
Sve mi to prolazi kroz glavu dok slušam voditeljku uterivačicu
straha, koja je namestila facu kao da će da saopšti da je smak sveta za posata.
Sva unezverena govori o kolapsu koji je nastao zbog par santima snega, o mogućim
nadolazaćeim talasima nevremena u svim mogućim bojama, o strašnim prognozama najeminentnijih
meteorologa, o ciklonima koji po prvi put nešto muvaju po vasioni, i čini mi se
da čujem da se poziva i na Nostradamusovo proročanstvo.
Na kraju ekspozea i ona daje korisne savete: da obični kišobrani
neće pomoći u slučaju nadolazećeg čuda i da je najbolje da nabavimo neke armirane;
da premestimo kuće privremeno na prostore koji na karti nisu obojeni vatrenim bojama;
da obilazimo sve reke i potoke kada krenemo na put i na posao, makar kao Tarzan
skakali po drveću; da zasađene njive odma’ prekrijemo takođe nekom armiranom prekrivkom
i gomila još praktičnih saveta.
U trenutku kontam da sam odlepila, da imam amneziju. Vraćam film
u detinjstvo. Sećam se, kao da gledam, koliki sneg sam gazila (tri puta veći od
mene!), dok sam išla u školu pešaka. I to osam kilometara. U jednom pravcu, da se
razumemo! Stvarno sneg bio ogroman. I to baš padao. Od novembra do marta. Sećam
se i poledice i polomljenih kostiju. Ma, šta vam je, evo kao da mi je pred očima,
koliko puta je grad omlatio svu malinu, kukuruz i ostale voćke. Gotovo sam sigurna
da su kiše padale toliko da mi donesu deo brda i da mi komšijin šljivik doklizi
do ispred kuće. Mada to i nije bila loša stvar. Samo ne znam kako su rešili na kraju
imovinske odnose?
U stvari, bolje je da ćutim o tome da se sećam takvih stvari.
Proglasiće me nedotavnom, narodnim neprijateljem i uzbunjivačem masa. Najbolje je
da odma’ postanem ubeđena da po prvi put padaju strašni snegovi, koji formiraju
pokrivač od pet santima; da po prvi put saznajem šta su vetrovi i da sam bez teksta
ostala kada sam ukapirala da nešto vlažno pada odozgo! Naravno, ako opiči grad,
treba da se zaprepastim i budem u čudu, ako padne sneg usred zime treba da postanem
očajna, ako bude neočekivani plus u februaru, treba da odlepim, a ako nabuja reka
od kiše, najbolje da se u istu bacim…
Sve te strašne vremenske neprilike i najave još gorih, toliko
treba da me šokiraju i najstrašnije uplaše, da zaboravim da mi je smanjena plata.
Da sudski procesi onih koji su nas ojadili traju beskonačno i da ih stalno nešto
ometa. Da pare nestale na Kipru treba da budu zabranjena tema. Da je plata Cice
guvernerke i najpoželjnijeg neženje, na godišnjem nivou tolika da bi nas dobrim
delom izvadila iz ovog sranja, a za agencije, biroe i ostale zajebancije, ne smem
ni da pomislim, jer nadolazi narandžasti talas!
A, tek da pomislim na aferu “Kofer”, “Indeks”, “Banana”, ne daj
bože na Kolubaru, pare na Kosovu i sa Kosova, razne lažne viruse i vakcine, puteve
i železnice… Jer zaboga, Srbija je na meteorološkoj mapi označena i obojena crvenim
talasom, a to je zajebana stvar!
8.2.2015. Kolumnista
Нема коментара:
Постави коментар