Pošizeli svi u Srbiji. Nastavnici, trgovci, razni timovi, otpravnici
vozova, kvazi novinari, sportski klubovi, autobusdžije i kafedžije. Nije šizenije
zbog štrajkova, nezadovoljstva ili poplava. Cela Srbija je s početka proleća luda
od pisanja projekata. Šta god to značilo. Šta god mislili da znači. Svi se bacili
na pos’o. Život je u pitanju. Popunjavaju papirčine, filuju cifre, traže ko ima
pečat, traže ko ima reference, traže ko ume da kuca i da mejlom pošalje na vreme.
Samo da se ne odocni i da se ne pređe tačno određen broj reči!
UDRUŽENJE. ZA ŠTA GOD
Više niko ne zna šta mu je u opisu radnog mesta, a šta nije.
Važno je samo šta je „in“ i za šta se dele novci, a da li znamo nešto o „in“ stvarima,
nije važno niti ko pita, a boga mi niti kontroliše. Samo piši i štancuj u projektne
formulare. Časove redovne nastave, dolaske na posao, vožnja autobusa na redovnim
linijama, kuvanje kafe na sistematizovanom radnom mestu, opremanje šanka u kafani…
ma sve može! Samo ako ima osnovano udruženju. Po mogućstvu prepisati, sve od prošlog
projekta onog što je proš’o u „onoj“ drugoj fondaciji, samo paziti na broj reči.
Nije baš uvek isti, a uvek je najvažniji. Ko nije imao do sada projekat, neka izgugluje
i malo preradi i doradi. Ko će još i to da kontroliše?! Članovi komisije, kao i
mnogi pisači, vrlo često nemaju pojma o čem’ se radi, niti što se radi, ali postupaju
kao delegati u vremenu komunizma: „Ne spuštaj ruke, ima još da se glasa“!
A, ko nema registrovano udruženje, organizaciju ili neku takvu
zajebanciju, može da se slika iz istih stopa. Za uspomenu. I da na poleđini slike
napiše: „Onda kada sam skont’o da nisam registrovan i da sam budala neopevana“.
Ko je sposoban i dokoniji, odma’ da završi sa tim uknjižavanjem u raznorazne knjige,
kako bi konkurisao za projekat. Za pilot projekat. Za kopilot projekat. Za avion
projekat. Nemam pojma više. Neka prikupi šta je potrebno, našvrljega i šta treba
i šta ne treba zbog radi regitstracije, preda tamo negde na overu i može da piše.
Istog trenutka. Ko bude im’o sreće, odma’ će da prođe u uži krug, a ko baš bude
im’o sreće, može i da dobije kintu. Važno je znati glavnog u onoj prvoj fondaciji
i selekciji, jer ako on popusti, znači ima šanse. Gledajte da saznate odakle je
i čiji je. Sve je važno. I kume. I stare ljubavi. I afere. I iste kafane, a boga
mi i iste žene ili muškarci, pa kom opanci, kom obojci!
KAKO TO MISLITE „O ČEMU JE PROJEKAT“?
Nasilje, narkomanija, kriminal i ostala ludila tek dođu na tapet
kada je vreme da se konkuriše za projekte. Pojedini mediji i kvazi novinari otkače
od sreće, jer konačno mogu da provuku koju kintu, a imaju i vezu tamo gde treba.
A tema legla „ko budali šamar“, a raspoloženih volontera na sve strane, a politička
podrška zagarantovana, a i gomila ludaka koja veruje u ideale…, a u ideale veruju
budale, a ostali čapkaju gde god mogu i kako mogu.
Sećate se kako i onaj Vulin zamalo ne podeli neke „sitne“ novce,
nekih bednih dva miliona evra, udruženjima koja se rodiše tek kada obelodani o čem
se radi. Višak para u budžetu, valjda, a može i dobro da se očeše. No, koliko je
dece izlečeno od tih para? Pa sećate se valjda da je obećao da će sve milione, za
lečenje da preusmeri?! I čik neka ga neko pljuje, a on se dosetio ponovo onoga što
najviše boli ovu zemlju. Ma, samo udri tamo gde smo najslabiji!
Isti taj Vulin, onaj sa očima na vr’ glave, a takvima ne treba
verovati (tako me učili mudri i iskusni), vešto je baratao tim projektima i na prethodnim
radnim mestima. Naravno, kao i većini političara, nisu mu bila u firmi, ili na gradilištu,
ili ne daj bože u učionici, no baš se namestilo da su u čvrstoj vezi sa „svetom
zemljom“, na koju mu je bilo zabranjeno u neko vreme nogom da kroči. Pa direktor
Kancelarije za Kosovo i Metohiju, pa avanzovao na mesto ministarsko bez portfelja
za istu tu „svetu zemlju“. Takva mu radna ili paradna mesta, dušu dala za kojekakve
projekte, jer svi su ranjivi na „kolevku i majku“ Srbije. Svima žao tog naroda koja
se koprca dole po enklavama niti živ nit’ mrtav, i koji nikada kintu nije video
od silnih realizovanih zajebancija. Ali, šta ima oni i da vide. Nije bio projekat
za njih raspisan i svih onih 86 miliona dinara, no za razna sportska, omladinska,
verska i vladina i nevladina udruženja. Ko je njima kriv što nemaju pojma šta je
to projekat i čemu on služi, i što misle da su udruženja ono kada se par desetina
njih udruži da dežuraju da im Šiptari noću ne zapale ono što im je mučenicima preostalo.
Eto, niko se sem Vulin za dvadeset i kusur godina, koliko Srbi
sa Kosova imaju problem, a i mi sa njima, nije dosetio da ugradi sigurnosne kamere
po gradu, a ne da gatamo u pasulj ko je na koga prvi pripucao. Niti su znali šta
je projekat, nit kako da ga prepišu ili napišu, do njega. Ovaj sa očima na vr’ glave
se setio, pametnica te pametnica, pa isprojektovao i kamere. Jašta. Sve preko firme
prijatelja mu. Provukao sve kroz formulare i napravio se lud kada su ga saslušavali.
Ponovo se on tako pravio lud i za onih 86 miliona dinara. I eto, što se više praviš
lud, više ti gledaju kroz prste. Računajte da se od sutra pravim luda, pa šta god
da je u pitanju! Naravno, ni 52 radna mesta po ugovoru, nisu bila planirana za te
napaćene ljude, koji misle onakako im se kaže i servira putem medija, jer je i to
deo projekta države. Uspešnog i sve uspešnijeg.
I biće najuspešniji projekat, kada ti dole u kolevci budu crkavali
od gladi i straha, i svedočili kako ih je jedino u životu održavalo kada čuju preko
medija da su projektima opredeljeni milioni za njihov spas, jer su ipak oni čuvari
ognjišta i duše srpskog naroda. Ima li šta lepše, dostojanstvenije i uzvišenije?!
3. 4. 2015. Kolumnista
Нема коментара:
Постави коментар