O buđelarima, šlajpicima i zdravim novčanicima

Reče Jedan Čovek pre neki dan  da je „novčanik Srbije danas zdraviji nego pre godinu dana“. Nema dileme, jes’ tako. Ko je kupio, iliti dobio novčanik prošle godine, verujem da je očuvan k’o suza. Mož’ izuzetno dobro da se proda na internetu kao polovan, a nekorišćen.

Pa dobro, majku mu staru, ko koga ovde zajebava?! Koji bre buđelar zdrav? Čiji bre buđelar zdrav? Ko bre više i koristi buđelar u ovoj zemlji? E, baš namerno pišem – buđelar! Jer me acosira na buđ, a ona se javlja po ćoškovima, tamo gde nam ne pada na pamet da privirimo, niti manemo krpom. Od stajanja se ubuđa ćošak! Baš tako! Počne da crni i da iz tog crnila rastu neke dlačice. Gadne u majčinu, tako da je i novčanik u Srbiji bolje zvati buđelar, neg’ bilo kako drugojačije. Usmrdeo se od neotvaranja i neprovetravanja. I dlake iz njega počele da rastu.

No, odgovara potpuno i naziv šlajpik. Nekako mi deluje budalasto i vickasto. Takav je i doživljaj kada isti otvorimo. Gomila vizitkartica od bog sveti zna kojih ludaka i čudaka. Vidovita Darka, vrača u pirinač. Proriče budućnost do pred samu smrt. Zubar Mile, popravlja zube na poček. Udara i zlatne zube. Možeš i staro zlato da odneseš i napraviš tako dobru trampu. Ionako ti zlato ne treba, samo da živ noću ne treneš da neko ne upadne u kuću i još te siluje i ubije, zarad polomljenog zlatnog krstića i priveska od nekog maloletnog rođendana. Znate ono „R“ kao početno slovo vašeg imena. I tako tih sranja gomila.

Naravno, vizitke raznih konsalting prevaranata. Šta god značila ta strana reč. Mi Srbi volimo sve strane reči koje nemaju prevod. Zvuče moćno i do jaja. Konsalting majstori nude usluge prodaje magle. Na kilo. Na centimetar. Na kub. Jebem li ga. Kako ko ’oće. Samo da odlučimo, javimo i kupimo parče magle.

U šlajpiku se nalazi i gomila računa. Pa bogu fala valjda neplaćenih, svašta! Ali, uredno poređanih po prioritetu plaćanja: prvo, mobilni telefon, jer odma’ po dospeću računa, crkli dabogda, isključuju. Fiksni telefon i ko ga izmisli, može da sačeka dva meseca, jer do tada možemo da prolongiramo isključenje. A onda čekanje u redovima da nas uključe, pa nas posmatraju kao kretene kada nas ponovo vide. I portire smo upoznali i zgotivili, te i komotno čavrljamo sa njima dok čekamo. Svaki put proklinjemo tu vrstu sredstava za komunikaciju, koju i ne koristimo, ali žao nam broja, jer je lep, pa grota dodjavimo?!

Ja držim u šlajpiku i račune od kablovske televizije i interneta, ali tu firmu drži komšija, pa mu uvek u prolazu dobacim da me ima u vidu i ne šalje ekspediciju na kućni prag. A i on navalio, a ima brate šta oćeš. Pola grada kupiJo. I džip vidim kupiJo. I baš mu zapelo za pola godine mojih neplaćenih računa. Pa platiću komšija, neću pobeći. Nemam kud. I račune od vode od pre dve godine sam uredno poslagala. Neka ih. Ako zagusti. To ionako niko ne plaća, pa što ja jedina da budem luda, a i piše - preplata, pa neću namerno da platim ni dinar kada su nepismeni. Naravno, kalendarići za beleženje onih ženskih stvari i to od par godina unazad. Ovi lekari kada krenu da vas ispituju, bude vas blam ako sve to ne čuvate i ne znate tačne datume i početka i kraja. Da bog mili sačuva njihove radoznalosti za lično moje stvari.

Naravno, gomila papirića u svim bojama, da bar bude veselo kada zavirite, na kojima je uredno raspoređena plata. Kome vratiti od prvog dela i koliko, a ko može još da pričeka. Koliko platiti u prodavnici i umanjiti dugovanje u onoj najluđoj svesci koja postoji samo u Srba. Sveska za veresiju! Kada god je pomenem zahvalim se onom ko ju je izmislio. Ruka mu se pozlatila.

No, tu su svakako i kartice. I platne i kreditne. U suštini sve neplatne. Ispucane do nedozvoljenja. Zovu iz banke i tih agencija po vasceli dan na telefon, ali nisam ni ja luda. Umemorisala ih kao Ne javljati se ni u ludilu, te olakšala sebi život. Biće plata pa neka skinu, što su navalili?!

Iju, gde da zaboravim i jedan američki dolar. NJega svi nosimo u šlajpiku, jer nam neko valjda rek’o da se valja zbog imanja para. A imamo kol’ko oćeš, pa mi dođe da zapalim i šlajpik i dolar. Do duše, uvek imam metalne novčanice iz svih zemalja gde sam bila, pa kada nemam dovoljno para, kao slučajno mi na tezgu ispadne kuna ili cent, da trgovac čisto zna. Eto!

I čiji bre, šlajpik? I čiji bre, buđelar? I čiji je bre novčanik zdraviji, no prošle godine? Ma daj bre brateeee! Moj nije! Da se zna! Mada deluje pun kada ga izvadim. 
Nakupilo se tu računa, uputa za lekare koje izbegavam, jer uvek prepišu neke specijalne ozdravljujuće lekove za koje moram da ispljunem kintu. Samo mi fali u njemu i nečija glava kao u vreme kada je i nastala sama reč novčanik, u kome je jedan mitski lik nosio odsečenu glavu drugog mitskog lika. Vraćamo se na nastanak reči i odsečene glava.

Hm. Blago nama. Te blago nama.

28.9.2015. Kolumnista