DJAVO MI JE KRIV!

Bejah odlučila da više ni slovo ne napišem niti o kome, niti o čemu. Bejah odlučila da više ne „pljujem“ - kako mi kažu, vlas’ i vlastodržce. Bejah odlučila da se pravim luda i ništa ne vidim i ne čujem, a posebno kada je Čačak u pitanju. Bejah odlučila da me boli uvo za sve. I živa se pojela za to vreme. Priznajem!

Volim ovaj Čačak mnogo. A da nije tako, spakovala bih koferče i aj zdravo. Zato me izlude svi oni koji kažu da u Čačku nema ništa, da je Čačak mrtav grad, da je puk’o ko zvečka, a da pri tom guzice nisu pomerili da nešto promene! Izlude me zato što u istom godinama žive i samo kritikuju, osuđuju, presuđuju, češu one iste guzice o stolice po kafićima, na kojima neumorno satima sede, žvaćući plastične kašičice i blejuckaju u svoje velike i nabudžene mobilne telefone. I u suštini sve im je bljak i ništa nije dovoljno „kool“ ili „in“.

Volim ovaj Čačak mnogo i zato me nerviraju i gluposti i bezobrazluk i neodgovornost. Nervira me i kada skontam da nas bar na trenutak, neko od tamo gore posmatra kao stado ovaca. A dok bude ovaca, biće i šišanja. I vune! Da se razumemo! E, pa niko ne želi da ga neko šiša bez pitanja.

RUINA JE „KOOL“!

Gledam mesecima neku kreativnu i mladu decu. Daju sve od sebe da nešto urade i promene. Ulepšavaju grad onako kako oni znaju i umeju i mogu. Crtaju i farbaju ofucane zidove od kojih nastaju prava mala umetnička dela. Odlaze sa mesta zločina nasmejani i srećni jer su nešto lepo uradili.  No, kako oni važni i sveznajući primete da je neko „uništio“ ruglo kreće hajka: Ko je to dozvolio? Ko je dao dozvolu? Kako je neko uopšte i pomislio da sme ruinu da prepravlja i doteruje, jer, zaboga, ruine su ponos Čačka!

Super je kada crtaju neke zečeve, pišu vulgarnosti, pominju polne organe, prevrću kontejnere, čupaju klupe, ma i svetiljke iz betona... Bože, pa to se savršeno uklapa...

Što se manje radi i trudi to je bolje. U stvari, najbolje je da se svi pretvorimo u amebe, a to su one praživotinjice koje žive u mulju i barama i ništa niti vide, niti čuju. Najbolje je da usta ne otvarama, no da dišemo baš kao one. Površinom tela. I da se razmožavamo bespolno. Samo se podelimo na dva tela i tako u krug. Milina jedna. Nema da neko razmišlja, uputi dobronamernu kritiku ili ukaže na propuste. Čak i ono što vlastodržci zahtevaju, voditi strogo računa kako će na kraju da „ispadne“. Mora da „ispadne“ onako kako su oni zamislili i u glavama ukačili.

SAMO ODOKATIVNO, MOLIĆU LEPO

I tako, poručili oni da uradim ja jednu analaizicu, a da ne kažem slučajno da se to zove istraživanje, koliko su mladi u našem gradu zadovoljni, da li žele da žive u njemu, koliko su bezbedni, koga krive zbog toga i šta predlažu. No ne lezi vraže. Ne odgovara im šta ti mladi rekoše, jer odokativno proceniše da to nije tako! Nikako! Jbg, odokativna metoda je uvek bolja od svih naučnih! Jer šta narod zna, šta je i kako procenjeno. Ima da bude kako oni gore kažu. Pa tako onaj ko je uređivač sajta grada Čačka i visoki funkcioner istog tog grada, kaže da mu za potrebe „kačenja“ te glupave analizice, baj d vej, koju su oni poručili, treba odluka tih istih. U prevodu: „Neću to da okačim nikako, jer sam ja to poručio i treba ti moja pisana odluka zbog radi kačenja. I dok ne nabaviš odluku koju ja treba ja da potpišem, oladi ženo“!

Isti taj uređivač sajta i visoki gradski gunkcioner, „kači“ na nazovi, sajt grada Čačka tekstiće u kojima piše opština Čačak. Postala sam u tripu gde živim, kao što sam u tripu kada čitam, nazovi sajt Čačka, da možda ne živim u nekim -izdićima. Toliko je vesti i dešavanja! Ko, na nazovi sajtu Čačka, želi da se informiše, u isti nikad svratite neće!

TRIP ILI NETRIP?!

Tripujem se skoro svaki dan. Više se i ne iznenađujem. U tripu sam uvek kada treba da stanem na pešački prelaz kod „Solida“ ka pijaci, koji li je, leba ti važeći?! Da li prvi ili drugi? Narod jednako prelazi na oba i vozači regularno staju na oba! Dođe mi da uzmem neki razređivač i obrišem nevažeći. Da se žrtvujem. Ali, plašim se popiću opomenu što sam mešam u tuđi posao. Jer što bih se ja mešala u tuđi posao, kada se ti isti ne mešaju u svoj?! Svašta i meni pada na pamet!

Tripujem se i kada hoću da se parkiram u ulici Miloša Obilića, pored pijaca, jer ne znam kako da platim parking, a kasnije skontam da ne znam ni kog je smera ulica.

Stanem na pola ulice, vrtim se, nigde table sa onim brojem za ukucavanje. Stoji na početku ulice duge 200 metara. Nemam vremana da se vraćam u rikverc pešaka, jer žurim. Na kraju ulice nazirem znak STOP i najavu pešačkog. Okrećem se, nigde nikoga, ma ni prosjaka da njemu dam 30 dindži. Kažem u sebi: „E baš me briga. Švercovaću se na parkingu!“ Brzinom vetra završavam sve. Sramota me ipak. Krećem, i đavo me natera da izađem iz ulice i pogledam iza sebe u znak. Ne verujem.

Tabla koju tražim stoji sa naopake strane. Naravno, vidna sa one strane sa koje ne smete da uđete nikako, jer biste  upali u kontra smer i popili kaznicu. Počela sam da sumnjam u sopstvene oči. One koje imam na leđima. Preslišavam se saobraćajne propise. Znam, đavo mi je kriv i ko ga posla! I đavo mi je kriv šta se okrećem po ulicama kao budala i nešto tražim. I đavo mi je kriv što ne znam sve te brojeve za naplatu napamet. I đavo mi je kriv, što sve moram da vidim.

MORE NE MEŠAJ SE U SVOJ POSAO

Znam da je isti taj đavo umešao prste i kada je u pitanju smeće grada Čačka. Znate već da godinama vodimo ljute bitke za ekološki čist grad, te projekti veliki i skupi breeeee, te edukacije na sve strane, te svašta nešto!

I moja baba tri puta morala da ide da se ekološki edukuje. Uporedo edukovali i delili kante za smeće u svim bojama - za ove i za one stvari. Psovali kada neko nije hteo da uzme. Kada su završeni projekti, kante postale najskuplja robe. Ma zabranjeno voće.

Samo kante ne pominji i ne traži od „one“ firme. Ne mogu da ih daju dok direktor ne dođe sa mora. Vele, otiš’o u inostranstvo da se brčka, pa da ja do povratka strpljivo sačekam! Vidim da i njega baš briga za razvoj domaćeg turizma i vaučere, a naročito ga baš briga za moje smeće. No briga o prikupljanju reciklažnog materijala nema veze sa brčkanjem glavnih. Ona je konstantna. I danju i noću. Znate ono kada od vas uzmu staklo i papir za džabe, a vama milo da ne gledate haos pa oberučke dajete, a oni sve to prodaju i uzimaju kintu. Da ne poverujete kolika ažurnost i tačnost.

I tako, bejah odlučila da više ni slovo ne napišem niti o kome, niti o čemu. I bejah odlučila da više ne „pljujem“ - kako mi kažu, vlas’ i vlastodržce. I ne mogu više da živa da se jedem što se pravim luda na ono što vidim. I đavo mi je kriv onda. Živi bili i vodite računa o đavolima. Oni ne spavaji i ne daju vam mira.

22.7 2015 Mediaportal