Sramota me je što je u mom gradu, u to centru grada jedan mlad život prestao da živi jer ga je drugi mlad život sprečio. Sramota me je što su braća, komšije, drugari, pajtosi, sugradjani, jedan na drugog izvadili nož. Nož koji je završio u srcu momka od 20 godina. Momak od 20 godina na momka od 20 godina. U sred grada. Ne u šumetini. Ne bogu iza tregera. U srcu Čačka. Srce mladića.
SNOVI I STVARNOST
Samo što su zaćutali političari, jer treba da izaberemo, koga to boga ti narod voli, na površinu je isplivalo ono što jeste naša surova stvarnost. Nasilje. Navijači. Tuče. Bahatost. Ubistva. Smrt.
Svi su se u predizbornom cirkusu hvatali za mlade, kao davljenik za slamku. Kada nisu više znali šta da obećavaju, puna usta su im bila mladih. Svetla budućnost. Znanje. Pamet. Energija. Daćemo ovo. Vama moramo. Vi ste naše zlato. Oooo, ostajete ovde, jer sunce tudjeg neba neće vas grejati ko što ovo greje! Sram vas bilo!
U Čačku, niko od cirkuzanata u kampanji slovo ne izusti o bezbednosti. Jer zaboga mi smo bezbedni. Pa najbolja lokalna samouprava. Pa bezbednost na najvišem nivou. Procenili vlastodršci. Koleginica i i ja pre dve godine uradimo istraživanja, jer nam grad Čačak tražio, i rezultati kažu da se svaka druga mlada duša oseća nebezbedno:
„Zato što je previše slobode, mnogi nose sredstva kojima mogu povrediti nekoga.“
„Policija ne odgovara na sitne krađe i nasilje (tuče u gradu).“
„Nikad nisam sigurna kad sam sama.“
„Najmanje bezbedno se osećam kada izlazim uveče u grad“
„Nikad ne znam ko će da me upuca.“
„Grad pun huligana, a policija se ne trudi da reši probleme kako treba.“
„Ima puno huligana, navijača, narkomana koji ne znaju da se ponašaju i koji uvek traže frku.“
„Nikada ne znam kada se može desiti nešto iznenada što može da ugrozi moj život, a da ja nisam kriva već da to bude nečiji hir, igra.“
„Plašim se da me ne biju.“
„Pa strah me da me neko ne napadne.“
„Ne osećam se sigurno zbog huligana u gradu.“
„Policija ne odgovara na sitne krađe i nasilje (tuče u gradu).“
„Nikad nisam sigurna kad sam sama.“
„Najmanje bezbedno se osećam kada izlazim uveče u grad“
„Nikad ne znam ko će da me upuca.“
„Grad pun huligana, a policija se ne trudi da reši probleme kako treba.“
„Ima puno huligana, navijača, narkomana koji ne znaju da se ponašaju i koji uvek traže frku.“
„Nikada ne znam kada se može desiti nešto iznenada što može da ugrozi moj život, a da ja nisam kriva već da to bude nečiji hir, igra.“
„Plašim se da me ne biju.“
„Pa strah me da me neko ne napadne.“
„Ne osećam se sigurno zbog huligana u gradu.“
I još stotine komentara, koje nije imao ko da pročita i nešto pokuša da preduzme. Čak ni oni koji su tražili da se uradi! Sprdali se sa istraživanjem. Nije im se dopalo, jer su oni drugačije procenili. Odokativno. Znate, to je prava procena. Ona okom vlastodržaca i ostalih nadležnih.
Nisu nama Čačani, problem zatvoreni i otvoreni bazeni. Kulturni centri. Biskopi. Pozorišta. Najveći problem nam je što se mladi ne osećaju sigurno i što se osećaju iznevereno. Kada vam mlad čovek napiše: „Do kada mislite više da nas isto pitate? Mi vam sve napišemo i vi se pravite ludi? Ništa ne preduzimate?“ Zar to nema težinu? Zar to nije poražavajuće? Mladi su izgubili poverenje u vlast i u institucije. Zbog čega onda čudjenje što svaki drugi mlad čovek kaže da posle završenog školovanja neće da se vrati u Čačak?
Ograničili ste rad ugostiteljskih objekata do ponoći. Presrećni, kako ste preduzeli mere. Pa vidim koliko je urodilo plodom. Sva sranja, gluposti su se od tada dešavala van kafića. Evo i ubistvo se desilo van kafića. Desilo se u centru. Na platou ispred Doma kulture. Tamo gde šetamo i treba i dalje da šetamo i da prizivamo slike tuče i ubistva. San svakoga gradjanina.
KO TREBA DA RADI SVOJ POSAO?
I da vas pitam, vas koji ste zaduženi za bezbednost i sigurnost gradjana, vas koji vladate ili se pravite da vladate: Ko je trebalo da radi vaš posao? Ko je trebalo da tu j.benu utakmicu proceni kao visokorizičnu, manje rizičnu ili već kako? Ko je taj što je trebalo da otvori hiljadu očiju pred utakmicu, da snima svaki ćošak u gradu, svaki prolaz, svako ulaz u zgradu, svaku ulicu i sokak? Ko je taj što treba da zna da se navijačka sranja u ovoj zemlji dešavaju pre ili posle utakmice? Ko je taj što je napravio tako sitan propust da ne primeti grupe momaka u gluvo doba noći? Ko je taj što nije video grupu mladića, eeeeeeeeeee, ne duha, neko 20 momaka koji idu kroz grad ka centru?
Kako ćete da nas ubediti da bilo kog gradjanina neće neko napasti? Pucati? Silovati? Vredjati i ponižavati? Kako mislite, ako i mislite, da stanete, pred gradjane Čačka i kažete da smo mi ipak najbolja lokalna samouprava i da je bezbednost na najvišem nivou i da se ubistvo desilo iznenada i neočekivano ili već šta umete da izmislite. Da je kriv Bog, ili neki svetac.
Ostavku na dan izbora svi da date zbog ovoga. Od političara, koji su zaboravili na sve ono što je sveto, pljujući se u kampanji i misleći ko će da dograbi koju stolicu, i svi ostali odgovorni za bezbednost!
Čuh i da su uhvaćene ubice. Na sve strane kao hit vest? I šta sada s tim? Srce ubijenog će da preraste, a traume ostalih da se zaleče? Do kada više da rešavamo posledice i budemo ponosni na uspešne akcije? Za promenu, hajmo malo da se pozabavimo uzrocima…
I vi navijači. I vas sram bilo i godina i lepote i svega što mladost nosi. Ko vam i kako usadi u glavu da je život Zvezda, Partizan, Borac…Je l vam oni leba daju da jedete? Je l vas oni školuju? Hoće li sada oni da vrate život? Je l hoće tog momka koji je vadio nož da spasu od košmara i jadnog li im života, koji tek treba da žive? Gde vam je pamet? Roditelji. Neka se preispituju šta jesu i šta nisu? Zašto i zbog čega? Šta su mogli, a šta nisu mogli?
Moj brat, beogradski vodja navijača Zvezde, ludijao tako. Svaka utakmica, on u delovima kući dolazio, sve dok nije dobio udarac od koga mu je nastao tromb blizu srca. Nema tu pomoći, niti bilo kakve intervencije. Samo oseća kako se tromb približava srcu. Oženio se, dobio ćerkicu i svako veče plače, jer možda jutro neće dočekati i neće je pomilovati po glavi. Sada pita šta mu je to trebalo? Sada kune dan kada je krenuo da urliče i dan kada je pomislio da je Zvezda njegov život. Njegov život se meri danima, možda i minutima. Džaba mu sada preispitivanja u busanja u prsa.
Džaba i vama momci sve što imate, kada vadite noževe na braću sugradjana. Tog trenutka kada ste potegli nož i uzeli život i svoj ste uzeli. I život roditelja vaših.
Džaba i vama vladari ove varoši što ćete da perete ruke pozivajući se na kojekave gluposti. Na savesti imate momka od 20 godina koji je u centru grada izboden nožem.
Džaba i vama iz policije svako objašnjenje i vi na savesti imate probodeno srce.
Džaba nam sve, kada se medjusobno ubijamo i istrebljujemo.
Mrak. Najcrnji. Najtamniji. Mrkli mrak!
Нема коментара:
Постави коментар