Bejaše reč

Jedna od mnogih tužnih priča o našim selima. O odumiranju. O nebrizi država tj. neprepoznavanju potreba i prioriteta. O nepravičnosti.

A puna usta sela i podsticajnih mera.

Pored teksta u prilogu,evo još jedne zanimljive priče koja se događa nakon drugog svetskog rata u Vrnčanima, na obroncima Kablara. Trgovci kupili veliki količinu drva u selu, “na potesima” Karanaca, Kandića i Kolakovića. Ponudili odličnu cenu, ali su i dali rok do kada mora da se prokopa put do šume, kako bi mogli da pridju i natovare drva. I naravno tražili garanciju. U ime svake familije je po jedan bio garant. Moj pradeda Gligorije Karanac, u ime naše familije. Garancija je bila u visini 150 kubika drva, znači svaki garat po 50. Familije su podelili deonice i priključili su se svi gradjani u izgradnji puta. No, kako su pojedini gradjani odocnili, put nije završen na vreme. Trgovci su naplatili od garanata 150 m3 drva. Reč se poštovala. Za reč se “držalo”. Niko nikoga potom nije preslišavao niti klevetao što je i ko je zadocnio pa garanti platili. Bio dogovor. Data reč. Nije ispoštovano. Završen razgovor. A završen i put kasnije.

Čitam da je Čačku odobren projekat od Evropske banke za obnovu i razvoj, za izgradnju jednog od puteva od Vrnčana do vrha Kablara, kako bi se i autobusima omogućio prilazak do jednog od najlepših vidikovaca u Srbiji. Uskoro će tim silnim turistima vodič govoriti:

“Evo pogledajte, dokle se pogled pruža vidite podkablarska sela Vrnčane, Rošce i Jančiće. Nekada su ovde živeli divni i vredni ljudi. Izumrli su. Skroz. Naskroz. Posle gledanja meandara ići ćemo u obilazak autentitičog srpskog brdsko-planinskog sela, a na kraju obilaska moći ćete da vidite u 6D projekciji, koji će biti prikazan u veleleponom seoskom Domu kulture, kako su ljudi ovde nekada živeli. Kako su vredno radili i privredjivali. Proizvodili zdravu hranu i najbolju rakiju na svetu.. da bismo mi danas uz pomoć najsavremenijih tehnologija sve to mogli da doživimo i proživimo. Sedeći. Jedući kokice i gledajući u ekran. Uživajte turisti iz celog sveta u toj lepoti i blagostanju. Šteta što niko u selu nema živ, da sve ovo vidi!”. 

Amin!

ZBOG

Zadrugari „Kablara“ su prošle godine pripremili dva projekta, kako bi konkurisali za državna sredstva namenjena zadrugarstvu: prvi podrazumeva podizanje objekta za pothladu maline, koji bi „crveno zlato“ primao direktno iz malinjaka, odakle bi se krajem dana otpremalo u hladnjače sa kojima je postignut dogovor o isporuci voća, dok je u drugom projektu reč o pokretanju proizvodnje peleta od industrijske konoplje, koja bi se gajila u kablarskim selima. Za sredstva nisu aplicirali, jer im je žiro račun zadruge bio kratkotrajno blokiran, tako da nisu mogli da zadovolje uslove konkursa.

– Da biste pokrenuli proizvodnju konoplje, koja bi kasnije bila prerađena u pelet, prve godine vam je neophodno oko 80 hiljada evra. Novac je potreban za obezbeđivanje semena industrijske konoplje i plađanje usluge njene prerade u pelet, jer takvih pogona ima na našem području. Takođe, naša zadruga ima veliki magacinski prostor, u kome su smešteni dotrajala sušara i mlin. Čitav objekat je u oronulom stanju i neophodna mu je kompletna rekonstrukcija. Na zadrugu se vodi i desetak hektara zemlje koja nije obradiva. Na tim parcelama su se nekada nalazila otkupna mesta i ti objekti su u očajnom stanju, jer su urušeni. Sve u svemu, imali bismo odakle da krenemo, ali su nam potrebna inicijalna sredstva. Pripremili smo projekte i računali na sredstva države namenjena pospešivanju zadrugarstva, ali smo bili sprečeni da učestvujemo na konkursu, jer su kriterijumi isuviše strogi, rekla bih štaviše kruti, za zadruge koje su opstale u ruralnim područjima. Smatram da su nadležni u državi prilikom definisanja uslova konkursa mogli da uzmu u obzir u koliko teškim uslovima bitišu zadruge u ruralnim područjima, u kojima su glavni problemi nedostatak navodnjavanja, zastarela mehanizacija i pre svega oskudica u radnoj snazi. Odumiranje kablarskih sela je i dalje naš najveći problem, jer su ona vrlo dugo bila, ali i ostala na samim marginama svih dešavanja, zaboravljena od svih – naglašava Mirela Štrbac, direktorka ZZ „Kablar“ u Rošcima.

Direktorka ZZ „Kablar“ ističe da su zadruge produkt sela.
– Selo bi trebalo da pokrene zadruge. Poljoprivrednici bi trebalo da se okupe u zadruge, dok je zadatak zadružnih organizacija da im obezbede pomoć u smislu prateće papirologije, nabavke repromaterijala, otkupa proizvoda, odnosno plasmana robe, ali i edukacije. Problem je u tome što zadruge nemaju novca da finansiraju seljake, a država im daje subvencije 2.000 dinara po hektaru, što se može okarakterisati kao socijala. One su iste visine za Vojvodinu i za brdsko-planinska sela, gde dominiraju sedma i osma klasa zemlje, što je sasvim nelogično. Kablarski poljoprivrednici su već u startu oštećeni, jer taj novac moraju da podignu u Čačku, što iziskuje određene putne troškove, ali i gubitak vremena – kaže direktorka Štrbac.

Prema vidjenju direktorke zadruge, poljoprivrednici tog područja bi trebalo da se bave proizvodnjom kultura, koje ne zahtevaju intenzivno navodnjavanje.

– Jedna od mogućnosti je industrijska konoplja. Njena proizvodnja je u pojedinim evropskim zemljama u porastu. Reč je o konoplji koja može da se koristi u različite svrhe (za pelet, kanap, ulje, brašno, primena u građevini), ali bilo kakva prerada ove industrijske biljke zahteva visoka novčana ulaganja na samom startu, jer su mašine skupe. Biljka nije zahtevna u pogledu vode i veoma je pogodna za revitalizaciju zemlje. Sama proizvodnja nije skupa, ali bi preradu trebalo organizovati na našem području, jer je konoplja kabasta. Našem poljoprivredniku nedostaje sve, počev od novca, pa sve do mašina… Subvencije po hektaru su minorne i u takvim uslovima poljoprivreda na našem području nema nikakvu šansu – kaže direktorka Štrbac.

LIČNA KARTA ZADRUGE
Da podsetimo, Zemljoradnička zadruga “Kablar“ Rošci osnovana je davne 1911. Osnovali su je preci današnjih zadrugara. Seme zadrugarstva je posejano u kablarskim selima još 1904. godine, kada je osnovana „Vrnčanska zemljoradnička zadruga“. U zapisu prve Skupštine zadruge, održane 2. februara 1911. godine, zabeleženo je prisustvo 31 zadrugara. Za prvog predsednika zadruge izabran je Spasoje Vasilijević, a za sekretara i blagajnika Dragoljub Kandić. Dedovi današnjih zadrugara ZZ „Kablar“ oslanjali su se na čuvene kablarske prepečenice, ogrevno drvo i kreč, koje su vozom slali u Beograd, dok su suve šljive otpravljali u Nemačku. Uprkos teškim vremenima, rožačka zadruga se održala i nikada nije prekidala rad. Ove godine beleži 107. godinu postojanja. 
„Vrnčansku zadrugu“ je osnovao Dragoljub Kandić, koji je 1895. godine završio Ratarsku školu, a 1911, osnovao zemljoradničku zadrugu. Počeo je u Jelen Dolu sa drvima, kajmakom i sirom, koji su železnicom otpremani za Beograd i Sarajevo. Zadruga je radila bez prestanka, čak i u periodu Drugog svetskog rata. Imala je dozvolu da može da posluje, iako je zemlja bila pod okupacijom. Sir, kajmak i drugi proizvodi trabnsportovani su za Sarajevo i Beograd. U periodu komunizma, ova zadruga je pretrpela velike promene na imovinskom i kadrovskom planu. U periodu procvata poljoprivrede, žitelji kablarskih sela su se najviše bavili proizvodnjom krompira. Zadruga je otkupljivala, pored krompira, malinu, šljivu, rakiju… Nekada je imala čak 157 članova, a danas samo 18 zadrugara.

Zadrugari „Kablara“ su posebno ogorčeni što njihova zadruga, koja ima zaista impozantnu tradiciju, nije mogla da aplicira za državna sredstva, zbog toga što ne zadovoljava predviđene uslove konkursa, jer, kako navode, „kreatori konkursa nisu vodili dovoljno računa o zadružnim organizacijama koje rade u nerazvijenim područjima“.
– Slažemo se da zadruge treba da posluju pozitivno, jer država ne može da opredeli sredstva nekome ko je u dubiozi. Ipak, zadruge poput naše nemaju dugove. Mi nismo dizali kredite, ali su naši finansijski izveštaji loši, jer nemamo preradne kapacitete, zatim zbog cena poljoprivrednih proizvoda, poplava i sveopšteg stanja. Ako individualni poljoprivredni proizvođač posluje sa gubitkom – ni zadruge ne mogu da prosperiraju. Naš račun je bio blokiran samo pet dana, jer nismo imali priliv sredstava da platimo sudsku taksu. Zadruga je imala problem u naplati repromaterijala od poljoprivrednika (zbog poplava), pa je bila prinuđena da se obrati sudu, ali je reč o veoma sporom procesu. Nakon sudske presude, na sudskim izvršiteljima je naplata potraživanja, a sve to zahteva vreme – ističe Mirela.

Detalj sa proslave stogodišnjice ZZ „Rošci“ Kablar

KABLARSKI KRAJ NEKADA I SADA

Nikit Kandić (74) iz Vrnčana kaže da je prva zadruga na području kablarskih sela osnovana u Jelen Dolu, pored železničke pruge, radi efikasnijeg transporta robe. Iz Banata je stizalo žito, dok se iz potkablarskih sela teretnim vozovima trasportovalo drvo.
– Tada su svi prišli zadruzi, jer im je ona pružala sigurnost. Ako je zadrugarima bio potreban novac da slave, svadbuju ili obave bilo kakav važan posao u domaćinstvu, dobijali su ga od zadruge, pa su se razduživali u drvima. Poljoprivrednici iz sedam sela su se slili u jednu zadrugu. Imali smo siguran otkup poljoprivrednih proizvoda, tako da je zadatrak seljaka bio samo da proizvedu robu. Radili smo puteve, struju, mostove – i sve to zahvaljujući dobrom zadružnom organizovanju. Zadruge su bile naša svetinja, jer su brinule o nama – sa setom je kazao Nikit Kandić.

Kako ističu u višečlanoj porodici Kandić, koja, inače, živi isključivo od poljoprivrednih prihoda, ideja oživljavanja zadrugarstva je izuzetno dobra, ali u postojećim uslovima i teško ostvariva, jer brdsko-planinska sela zahtevaju ogromna ulaganja, kako bi se u njima stvorili bolji uslovi za život.
– Od nekada veoma moćnih zadruga ostala je samo bleda slika, jer o njima više niko nije brinuo. Nastupila su vrlo teška vremena za poljoprivrednike. Sve je polako otišlo na doboš – osula se zadružna imovina, zemlja je vraćena seljacima, a mehanizacija rasprodata… Osim toga, kablarska sela su, iz godine u godinu, sve više gubila stanovništvo. Mladi su uglavnom napuštali svoj rodni kraj, kako bi se školovali, a kasnije i zaposlili u gradu, tako da danas na ovom području preovlađuju staračka domaćinstva. Ima mnogo ugašenih ognjišta, kablarska sela polako zamiru – ističe Nikit Kandić.

Nikitov sin Draško (47) navodi da je ZZ „Kablar“ najbolje radila u periodu od 1980. do 1989. godine. Tih godina je njihova zadruga sa područja tri sela otkupljivala u proseku između 50 i 60 vagona maline i oko 500 vagona krompira.

– Zadrugu je osnovao moj pradeda. U zlatnom periodu razvitka srpskog agrara, ZZ „Kablar“ je beležila rekordne rezultate u otkupu poljoprivrednih proizvoda. Sva mehanizacija, koja se i danas koristi na našem području datira iz tog perioda. Poljoprivrednici su tada preko zadruge kupovali traktore. Naša porodica je u tom periodu proizvodila krompir na površini od dva i po hektara. Za tri vagona krompira mogli smo da kupimo novi traktor. Radili smo mnogo, ali smo i živeli dobro. Tako nešto teško može da se ponovi! Naši poljoprivrednici imaju zastarelu mehanizaciju, koju ne mogu da zanove, a veliki problem je i navodnjavanje parcela. Ipak, najviše nas brine to što u našim selima nema mnogo naroda… Mladi odlaze, jer ovde ne vide perspektivu. Osnovna škola u Rošcima ove godine ima samo tri prvaka i to je najbolji pokazatalj da se sela na obroncima Kablara polako gase – kaže Draško.

Zadrugari ZZ „Kablar“ smatraju da bi država trebalo da preduzme značajne mere da zaustavi odumiranje srpskih sela, da obezbedi i plati dobre stručnjake, koji su se već potvrdili kao vrhunski menadžeri najrentabilnijih preduzeća, naravno ako oni prihvate da žive u ruralnim područjima, kako bi pokrenuli zemljoradničke zadruge, ukoliko je pospešivanje zadrugarstva, prema oceni nadležnih, svrstano među državne prioritete.

V. Stepanović