Rijaliti dečje igraonice

https://ofyblog.files.wordpress.com/2013/05/deca-igraju-lastis.jpg

Svaki put kada čujem da roditelji vode decu na rodjendanske žurke u nekakve igraonice, million pitanja mi prodje kroz glavu.

Sve te igraonice za žuraje su obično u podrumima iliti suterenskom prostoru.

Sve te igraonice imaju rekvizite i sprave za igranje.

U svim tim igraonicama se služi hrana i piće (sokići).

U svim tim igraonicama rade animatori ili ke.

Bacim oko na one podatke u APR-u, igraonice zapravo registrovane za kojekakve uslužne delatnosti, agencije za zabavu, sur-ove, str-ove, szr-ove...bogznaštasve!

Roditelji tamo vode klince i klinceze od 3,4, 5, 6, 7, 8 godina da se zabave i da tamo provedu dva-tri sata. Kvalitetnog vremena.

SERTIFIKATI I OSTALE BUDALAŠTINE!

Imaju li ti sutereni kakav sertifikat o bezbednosti?

Imaju li ti sutereni neki atest na bezbednost za sve sprave i rekvizite? Zamislim da se neka sprava odvali, polomi, a dete na njoj, ispod nje? 

Pa roditelj je kriv što ga je i doveo, a ko bi drugi bio! Neće valjda SZR ili STR?!

Suteren je zaštićen od požara i ima sve one aparate za gašenje i dovoljan broj izlaza? I naravno ventilaciju!

One devojke koje služe hranu imaju sanitarne knjižice, pretpostavljam!

RIJALITI PROGRAM!

Prisustvovah jednom takvom događaju. Rodjendan dečaku od 5 godina. Društvo iz vrtića i još gomila neke sitne dece rodjačke.

Muzika, decibela 1390. Najveći šund. Prilazih roditeljima, vidim i oni zgranuti, da im  kažem da oni kažu tim devojkama da msm....ugasite muziku jbt!

Pitam jedno dete koje znam, a koje peva i djuska, kako zna tu pesmu. Dete kaže: “Lepo znam, to smo slušali na lekleatvnoj nastavi”. Patos!

Prilazim devojkama da molim da smanje muziku. Objašnjavam da ima dece od godinu dana i da će da im puknu bubne opne. Ma ne konstatuju!

Nije što je muzika, nego što ona “ide” preko ogromnih ekrana sve sa spotovima, pa se deca u igraonici, zapravo igraju tako što stoje u gledaju i taj ekran. I tu “ubiju” 27 minuta.

Onda ide mazanje dece po licu. Moleraj pravi. Farbama, sadolinima, lakovima, premazima za drvo i metal. I ponovo se svi igraju tako što stoje u redu i čekaju da ih zamažu bojama koje se nitro razredjivačem skidaju! I tako “ubiju” još posata kvalitetnog vremena. Mašala.

Potom ide “igra istine”, te tu “ubiju” još toliko da ostane 20 minuta da se izduvaju svećice i otpeva slavljenička pesmica.

Slavljenik sedi u centru nekog polukruga, a oko njega ostala deca.

Animatorka: “Hajde slavljenik da kaže ko mu je najbolji drug?”

Slavljenik: “Andrija.”

Ostali, sem Andrije, negoduju, ljute se, nadurili se, viču: “A ja? A ja?”. Deca ko deca.

Očekivah pitanje da slavljenik kaže kog druga ne podnosi. Vo imja oca! I sina!

Animatorka: “Hajde da nam slavljenik kaže koju drugaricu najviše voli?”

Slavljenik se postideo, pa mu neprijatno, a animatorka navaljuje, pa navaljuje.

Slavljenik pocrveneo i šapuće: “Anitu”.

Animatorka: “Hajde jače da svi čujemo. Mnogo si tih!”

Slavljenik Anitino ime izgovara glasnije, ostale drugarice se ljute. Razočarane. Tužne bokte. Neka devojčica i zaplaka i otrča da traži majku. Jer drug je ne voli! Voli  Anitu.

Animatorka je ushićena! Ladno ko rijaliti neki Mitrovićev da vodi. Traži aplauz. Proziva Anitu da ustane i da je svi vide. Onda proziva slavljenika da ustane i da se slika sa najboljim drugom i drugaricom koju najviše voli.

Ostali mogu kući da idu. Nisu voljeni. Nisu obožavani.

Kao da je važno kako deca reaguju na takve stvari. Hm, pa razne pedagogije i psihologije nisu bili uslovi da se neko zaposli kao animator ili da neko registruje igraonicu, mislim SUR! 

Kao da je važno što su to besmislene igre. Kao da je važno što deca imaju pet godina. Kao da je sve to važno u rijaliti državi.

Zašto onda proslava rodjendana u dečjoj igraonici ne može biti rijaliti u malom? I sa malima. Treba na vreme istrenirati deca da budu potpuno spremni kada još malo poodrastu za one rijalitije, na onoj televiziji! 
Da se sa Mitrovićem vidi za jedan kanal i za direktno uključenje sa dečijih rodjendana iz igraonica. Budibogsnama!

Pričam ja za sebe, psujem za sebe, krstim se u sebi. Slušaju me ostali zaposleni i mrko gledaju i misle: “O bože kakva seratorka i dosada. Ko je i zva da dodje i da nam soli pamet?”

I u pravu su. Bolje da nisam otišla i sve to videla i čula. Ne bi mi palo na pamet da pomišljam šta sve može da se desi i da niko ne bude kriv. 
I da tek kada se nešto desi država reaguje i preduzima mere.

Kasno bi tada bilo.

Ne zovite me više u te igraonice po suterenima.

Ionako sam ih prerasla!