 |
| Corax |
Ko velim, da idem u kafanu sa prijateljima, da ispratimo ovu zlu
i naopaku godinu. Da poželimo da očuvamo ovo pameti što imamo.
Ulazim u taxi i započinjem
časakanje sa 50-ogodišnim taksistom.
Ja: Kako Ide? Ima lI gužve?
Taxista: Ma baš me briga ima li gužve. Više mi je muka i od gužve
i od vožnje. Da mi prodje ovaj mesec i odo, inače bih poludeo ovde. Il bih
digao ruku na se ili ne znam šta, majke mi.
Ja: Je l Vam mnogo naporno u taxiju?
Taxista: Ma jok! Radimo samo 12 sati. Od 6 do 6. Ko mazge.
Radio sam u nekim raznim taxi udruženjima, kada je pukla Fabrika (!...) I kada
su nas ostavili da se snalazimo. Šta ću. Uzmi volan miki i motaj. Klimaj
glavom, smej se, trpi kojekve i budi fin. Je l, da te pitam, ima žena taksista da l’ bi
ti radila u taxiju?
Ja: Razrogačena, neočekujući pitanje. Kada ne bih mogla da
nađem drugi posao, tj. onaj koji bih
volela ili mogla da radim, a moram da obezbedim sredstva za egzistenciju, radila
bih u taxiju kao vozač. Nije sramota raditi bilo koji posao časno i pošteno.
Taxista: Znači, kada ne bi imala drugi izbor? Eto, nemam ga
ni ja. Pre neki dan mi istekao ugovor u ovoj fabrici što je hvale na sva usta. I
nemam izbor. Eto, ti mi deluješ školovano, a taxirala bi ako bi morala. E, je l
treba neko i da te ponižava? Je l to normalno. Je l normalno da nam on stalno
govori da ništa ne radimo, da samo spavamo i kukamo... eeee 12 sati, malopre zamal ne
zaspah. Duša mi spava. A treba da vozim. Mogla si u Beograd sad, šta znam. Dodjem
posle smene kući, odspavam dva sata pa još neki poslić imam. Imam sina na fakultetu i jednog nema posao. A
kaže onaj da nema nezaposlenih. Pa kada ima nas magaraca, onda nema. Žena
bolešljikava. Neka je, da sprema ručak i to je dosta. Treba bre zaraditi za
lebac. Nego da te pitam, ko je kriv za to?
Ja: Pa, ko je kriv?
Taxista: Ova država nesrećna i rasprodata. Mislim ova vlast.
Ovi tajkuni. Ovi što su juče došli i sve pokupovali i sad se iživljavaju, a bez
škole. Jes da je nemam ni ja, ali ja ne bi bio vlast jer znam da nemam školu,
da ne bi umeo. A oni oće sve. Ništa ne odbijaju. Pa koliko im je dosta? Ih,
neću da psujem, žensko si. Još da nas
ponižavaju. Da nas tretiraju kao stoku. Pa šta treba još da radim. Da u ovim
godinama idem i prosim? Nije dobro, kad ti kažem. Ovde ne valjam kao zanatlija.
Kao majstor koji posebnim bojama farba (ili
posebne metale farba bojama, ne znam šta tačno reče), I treba sad da
idem u Nemačku, jer me tamo traže. Kažu nemaju takve majstore. I dobro plaćaju.
Ovde ne trebam. I ako trebam, plaćaju kao da je neko lud, a onda izadju na
televizor i kažu kako je plata odlična, kako lepo živimo i kako smo eto
nezadovoljni jer smo bezorazni.
Evo, dodjosmo. Šta da ti kažem, rekoh ti da vidim da si
školovana, progovorite bre vi školovani, nas neškolovane nizašta ne tretiraju,
sem kao marvu. Da sam tamo (u stranci
valjda!) avanzovao bi, ali da prostiš, ne mogu guzicu da prodajem. Imam bre
ponosa i čist mi je obraz. Ne mogu sad u ove godine da se sramotim. Odoh u
Nemačku. Da zaradim da iškolujem dete pa i njega da šaljem u Nemačku.
Ja: Tužno je to što čujem. I istinito. Dajem mu preko cene
30 dinara i kažem da nemam više i da sam htela bar za kafu da dam.
Taxista: A i odakle ti, leba ti? Što? I ti si kao plaćena
koliko treba? Lepo se provedi.
Izadjoh. Spotakoh se. Knedla u grlu. Izgleda da je baš dogorelo. Do nokata. I ispod nokata.
30. 12.2018.
Нема коментара:
Постави коментар