Драгољуб и његова Лекса (поживела је 97 година) нису имали наследника. Али, како прича Миодраг Мићо Каранац, унук Драгољубовог најстаријег брата Гвоздена, њих двоје волели су и призивали сву децу из родбине.
– Деда Драгољуб је био посебан, занимљив човек, па су га и сва деца волела. Радо смо слушали његове приче, историјске и животне. Окупљали смо се око њега кад год смо стизали. Много тога смо од њега научили. Били смо удаљени од његове куће око пола километра, који смо прелазили уз велику радост – присећа се Мићо и додаје да су тек много касније сазнали да деда записује своја, као и сећања својих савременика и предака.
Драгољубови записи подељени међунасловима, почињу даном када му отац Ратомир 1912. одлази у Српско-турски, односно Први балкански рат:
„Беше дан сунчан и топал, ја се са мајком и млађим братом Пером забављах у дворишту, у хладу једне шљиве. Још се ми тако забављасмо, а наш отац уведе у двориште кобилу за којом иђаше мало ждребе, коме смо већ били дали име „Була“. Веза кобилу позади капије и оде у кућу. Нас двојица напустисмо своју забаву и игру, одмах приђосмо ближе да посматрамо мало ждребе…
Није прошло мало времена, док изађе наш отац носећи седло и ћебе, одмах поче опремати и седлати кобилу, изађоше наша мајка и старија браћа, помогоше изнети и остале ствари које су му биле потребне као: резервни ков, сака за зоб, кочић за пољску шталу и остало што је било потребно једном коњанику…
Одоше сви људи који су били способни за привређивање. Код куће остадоше изнемогли старци и жене са нејаком децом. Са нашом мајком остадосмо нас петоро деце, оно што се каже један другом до ушију. Најмлађи Перо беше у трећој, ја у петој, Илија у седмој, Божидар у десетој и Гвозден у четрнајестој години“, део је Драгољубове приповести о оцу Ратомиру, учеснику оба балканска и Првог светског рата, који је преживео и Албанску голготу.
Писао је, наравно, и о свом животу – одласку у војску непосредно пред Други светски рат, тешким ратним годинама, зверствима фашистичке окупаторске војске, посебно Бугара, о послератном тамновању у Крагујевцу због сеоске задруге, о породичним трагедијама… Описао је и готово пописао места у селу и околини, од којих су нека сачувала имена до данашњих дана… Записи су и о обичајима, верским празницима, временским непогодама – великим снеговима, кишама, суши, који су увек сељаку били главни суд, од кога није било спаса. О томе говори и његов последњи запис из новембра 1985, неколико месеци пред смрт.
Када је умро, рукописи су остали у његовој кући, а нашао их је један од потомака, баш његов имењак Драгољуб и убрзо их однео у манастир Благовештење.
– Дуго су тамо стајали код игумана Георгија. Када су из Благовештења селили архиву, ми смо их узели и вратили у Каранце. Захваљујући записима деде Драгољуба и ми потомци имамо потпунију слику о прошлости. Неки листови су мало избледели, али ћемо покушати да одрштампамо књигу, да је оставимо будућим генерацијама – обећава Мићо Каранац.
Драгољуб је завршио само четири разреда школе, био је добар ђак, желео, па и планирао да упише чачанску гимназију. Али, због одласка млађег брата на велике школе морао је да остане уз родитеље, на пољопривреди, где су увек недостајале руке и снага. Био је свестран и писмен. То се види из веома лепог стила и детаљних описа, којима странице обилују. Мићо се сећа да је деда био успешан воћар и пољопривредник, организатор многих послова корисних за село, као и игранки и сјела… Поврх свега био је добар калемар, али и „ветеринар“, кога су звали из других села, па и народни „лекар“, због чега су долазили чак из Босне… У многим пословима био је самоук, али, жељан знања, пуно је читао, па тако и научио разне вештине. Још увек у Врнчанима постоји шумарак црног бора, који су пре пола века засадили он и његова супруга.
В. Т.
Наставиће се
(Текст Драгољуба Каранца пренет је у оригиналу, без корекција)
Фото: из албума породице Каранац
„ОВАКО СЕ ПИШЕ ИСТОРИЈА ЈЕДНОГ НАРОДА“
Књига се завршава записом некадашњег старешине Благовештења, упокојеног Георгија Добросављевића, који је прочитавши Драгољубову хронику, написао:
„Овај летопис, писани догађаји и доживљаји нашег српског народа, писан и састављен од нашег Врнчанца Г. Драгољуба, чини господственост, културу и све оно што доноси ситуација, а све стилизовано и приказано реално. Овако се пише историја једног народа.
Мили српски роде и народе, саслушај и послушај.
Господ Бог, да нам помогне.
Лета Господњег 2007. 21. 11.
ГРАДЊА ПУТА
Мићов деда Гвозден Каранац, цењен међу земљацима, биран је два пута за председника Рожачке општине, која је обухватала више кабларских села.
– У једном свом мандату, 1937. године прокопао је пут из Каранаца према Тучкову, до садашње магистрале Чачак – Ужице. Ишао је чак у Дринску бановину и тражио новчану помоћ. До тада је то била само стаза, по којој се могло ићи пешке или на запрежним двоколицама. Иначе, то је била тајна стаза Милоша Обреновића, куда је долазио из Горње Добриње у манастир Никоље, где му је била породица. Пут према Тучкову и данас постоји и намера ми је да га асфалтирамо, јер је то наша најближа веза према Чачку. Имамо обећање градског руководства, које је већ допринело развоју села, да ће урадити и тај пут – прича Мићо Каранац, садашњи председник МЗ Врнчани.
ЗАДРУГАРСТВО
Драгољуб Каранац је писао о оснивању сеоских задруга и њиховом значају. Заправо, заједно са братом Гвозденом, био је један од оснивача две задруге – Земљорадничко-кредитне (1911.), а мало касније и Врнчанско набавно-продајне, обе у Јелен Долу.
– Деда Гвозден је поклонио 21 ар храстове шуме за седам ари плаца у Јелен Долу, где се градио задружни дом. Поред новчаних средстава, надгледао је зидање, давао је и грађу, учествовао у печењу цигле… У свему је велику помоћ имао од брата Драгољуба. Обојица су дали велики допринос за село. Зато, осећамо дужност да наставимо где су они стали – каже Миодраг Каранац и истиче да је дуг према прецима и споменик који подижу на месту где се одиграла Годунска битка.
Нема коментара:
Постави коментар