Хроника коју је годинама читким рукописом записивао Врнчанац Драгољуб Каранац (1907 – 1986.), о коме је „Чачански глас“ писао у прошлом броју, може и данас послужити, не само као документ једног времена, већ и као пример лепе мемоарске прозе.
На више од 100 писаних страна овај кабларски сељак описао је већи део 20. века – обичне људе, какав је и сам био, њихове обичаје, историјске догађаје који су преламали њихове животе, ма колико да су од њих били удаљени, па и у поимању далеки, њихова настојања да се после тих великих ломова живот стави у старо „корито“, да се учини лакшим и лепшим… У наредним бројевима нашег недељника доносимо делове „Сећања и доживљаја Драгољуба Р. Каранца“, у нади да ће његови потомци једног дана успети да их преточе у штампану књигу.
Важан део хронике Драгољуба Каранца, који смо добили захваљујући Миодрагу Каранцу, заузима прича о Првом светском рату и Годунској бици која се одиграла у овом кабларском селу. Рукопис преносимо хронолошки, у изворној форми, са међунасловима аутора, без интервенција приређивача:
АУСТРО-УГАРСКИ РАТ 1914.
…“Рано изјутра наишао је преко села неки чича Петроније Каранац и позива све војне обвезнике општини ради саопштења ратног распореда и упућивања на своја зборна места. Том приликом је рекао да нам је Аустрија објавила рат.
И овога пута наш отац оседла своју бедевију и оде у рат. Остаде ливада цела покошена и неоплаштена.
Све се то некако уради и сено успреми, са највећим напорима отправљати су и други пољопривредни радови, али је свак страховао да не чује какав неповољан глас…
После неколико дана појавише се колоне Српске војске путем поред три букве преко Горње Добриње у правцу Шиљковице. Ове колоне пролазиле су цео један дан, па је тај покрет затекла и ноћ.
Други дан пошто је престала пролазити наша војска, појавише се Швабе истим правцем, у оним њиховим плавим униформама.
У прво време почеше навраћати кроз село наши војници. Били су то већином трећепозивци, старији људи, у своме сукненом оделу са опанцима на ногама. Било их је доста наших комшија, као и из околних села.
Затим почеше долазити Швабе. Носили су плаву униформу, имали су ранце од жуте телеће коже са длаком окренутом напоље. Били су добро одевени.
Било је око два до три дана затишје, без борбе, само ноћу када се патроле сукобе, мало припуцају и опет настаје тишина.
Једнога дана беше лето, сунце греје, а ми деца изашли у кукурузак па се забављамо и чепркамо ону суву прашину. Наједанпут се зачу некакво зујање, какво никада раније нисмо чули. Окрећемо се ми на све стране како би сазнали одакле глас долази, али све је било узалуд. Случајно смо погледали у небо, па смо угледали некакво чудовиште где лети у ваздуху. Још ми не би знали ни шта је то летело ни како се зове, док нису жене почеле причати, да су чуле да постоји некаква справа што лети у ваздуху, у којој седи и са њом управља човек. Рекоше да се зове јероплан.
Ово је био први непријатељски авион који сам у моме животу видео.
Друго јутро пре него што је борба почела, наш комшија неки чича Живко Ковачевић води тројицу Швапских војника, коју су пушке бацили и желе да их неко одведе у наш штаб да се предају. Свраћао је са њима поред наше куће и одвео их је лично он у Рошце. Они су рекли да су Чеси и да неће да се боре противу своје браће. Били су сви лепи и млади људи.
После затишја почиње борба, с` прва краја није било тако жестока, али је бивала све жешћа. Најзад је почело да ври, спојио се пуцањ: пушака, митраљеза, бомби и топова, како наших тако и непријатељских, па само одлеже низ потоке.
Када смо сазнали да је у комшилуку погинула Сава Јовановић девојка, нисмо се више смели задржавати у оној нашој старој кући у којој смо тада живели. Била је од слабог материјала, те смо у њој могли сви изгинути.
Одмах смо побегли у подрум нашег комшије Војимира Каранца. За време ове борбе свак се скаменио. Леба нико не меси, нити ко помишља да би могао нешто јести.
Трећег децембра уочи самог Ваведење водила се најогорченија борба све до пола ноћи, а затим се све стишало. Ту ноћ је извршен пробој фронта и Швапска војска је одступила. Овом приликом непријатељска војска поново се повратила у Босну без икаквог давања отпора.
Тако је на Ваведење 4-XII-1914. год. код нас освануо дан слободе, само је приликом пробоја фронта на Годуну изгинуло много војске, како наше тако и непријатељске.
Непријатељска војска била је посела цео Годун. Наша војска кренула је од Рожаца преко Равнина и извршила јуриш на Швабе. Овде је највише страдало наших кадроваца који су стигли у помоћ нашим трећепозивцима.
Слушао сам од старијих оног времена, који су одмах изашли и посматрали призор после борбе, јер ја као дете нисам одмах ни излазио. Причали су како су видели велики број мртвих како Срба тако и Шваба, а имало их је који се још с` душом боре и показују последње знаке живота. На целом положају просуте су велике количине чаура и муниције као и већа количина пушака.
Одмах после одступања Швапске војске позвати су регрути 1895. годиште. Сви из наше околине су отишли у Приштину на одслужење рока. Тога времена у Приштини је завладао тифус, тако да је 90% регрута помрло. Неке наше комшије идоше да обиђу своје болесне синове, па донеше заразу својим кућама. Поче народ и код нас да болује и умире. Имало је кућа где је по троје за седам дана умирало. Гробље се напуни новим хумкама.
Рат се продужи и даље и тако пред јесен 1915. год. опет се појавише колоне наше војске истим путем и правцем као и претходне године, а затим се појави и непријатељска војска, само овог пута нигде се не задржаше, већ продужише даље. Сада смо већ били окупирани.
ЖИВОТ ПОД ОКУПАЦИЈОМ
Окупатор задржа наше власти, које су морале извршавати сва наређења њихових војних команди. Код сваке општине поставише своју полицију. Почеше одузимати стоку, житарице, сено и све остало што им је требало. Остаде народ са мало запрежне стоке, па су се осећале велике тешкоће у обрађивању земље.
Да би зло било још горе, наиђоше лоше и неродне године. Пролеће 1916. године, било је кишно тако да је све по киши орано и сејано. Када је требало да се копа није се могло ни са будаком копати. Оно мало летине смлати град и тако народ остаде без хлеба. Поред свих тешкоћа које је народ трпео, морао се проналазити начин обезбеђења новчаних средстава за набавку хране. Како је криза у храни била захватила шире подручје, народ је морао ићи да купује житарице чак у Опленачком срезу. Тамо се могло наћи и купити, али је мучно било дотерати, јер су Швапски полицајци одузимали све док се не пређе у наш Руднички округ. Људи су се сналазили те су заобилазили сеоским путевима.
Иако се по нешто хране куповало народ је прибегао великом шпарању, на тај начин што је чим су стигле коприве, коришћене су за храну. Обари се коприва, лепо се исецка па се помеша са брашном, пече и једе се уместо леба.
Докле је било коприве било је све у реду, јер је она здрава витаминска храна, али када је нестало коприве неки почеше мешати кромпирово лишће. Ова храна није показала добре резултате, јер је народ од тога почео да повраћа. Тога времена код нас нико није знао да кромпирово лишће садржи отров соланин.
Тако је услед неродне 1916. године у 1917. г. владала општа глад. Мучан је живот био све докле није стигао јечам као најроднија житарица. Затим је сазрела и пшеница те се више није гладовало.
За време ове окупације умрије Аустријски цар Фрањо. Тада је наређено да се у знак жалости нико не сме веселити. Забрањене песме и игранке и свако весеље уопште…
…Много би се горе прошло да нисмо имали сналажљивог претседника општине. Беше то неки Живојин Јовановић звани „Џимбиш“ из села Рожаца, врло угледан човек и добро угојен, био је добар шљивовичар, у канцеларији под клупом увек је држао бардак са ракијом.
За време Швапске жалости дође код њега Швапски командант по питању нареза извесних количина житарица. Претседник онако пијан поче да глуми, на тај начин што је почео плакати. Зашто плачеш претседниче? упита га командант. Како да не плачем господине, жалим вашег цара.
Када је командант покренуо питање о нарезу житарица, претседник је одговорио: нема господине, ово је сама сиротиња. Хоће све да полипше од глади. Затим га извео у општинско двориште па му показао руком сва брда унаоколо. Видиш господине ту расте само папрат и ништа друго. Тако он искористи да његов народ у место житарица преда извесну количину жила од папрати…
…Године 1917. и 1918. биле су родне. Поред доброг рода житарица рађале су добро и шљиве. Само су се шљиве слабо користиле. Једино се могао узети неки динар на пекмезари која је радила у Царинама. Што се тиче трпања шљива у каце, за прераду у ракију, то су били забранили. Одређене су и резервисане каце по селима у неким качарама где се морало терати за рачун окупатора.
Ми смо тада у потоку намештали кацу од 3000 кгр. пунили је и када преври, ту смо пекли ракију. Велике количине шљиве су пропадале.
Тако пролази година по година, окупаторске власти стоку одузимају, уз неко минимално плаћање, па се остаде без стоке. Овце пропадоше од метиља и начисто се утреше. Тако је наше домаћинство са поседом од 35 ха. земље остало само са једном кравом и телетом. Ону кобилу „Булу“ која је била ждребе кад нам је отац отишао у Турски рат и њу узеше.
Поред ове пљачке коју смо преживљавали, још се трпело једно зло: Моја браћа Гвозден и Божидар стално су одређивани на разне радове и кулуке, већином на веће удаљености од куће. Тамо су остајали дуже времена. Мучили се по хрђавом времену, са лошом исхраном и коначиштем.
Наша војска налазила се цело време окупације ван своје отаџбине. Могли смо да знамо о њима да су живи и здрави, толико су могли да напишу у својим дописницама које су ишле преко Швајцарске као неутралне земље. Могли су се јављати једном или двапут годишње.“
Наставиће се
Приредила: В. Т.
Нема коментара:
Постави коментар