Otvoriše kablarsku balerinu. Svečano. Najsvečanije.
Konačno meštani Kablara progledaše po prvi put.
Konačno se asfaltiraše svi putevi i stogodišnje rupe.
Konačno će škola da popuni prazne učionice koje su godinama zvrjale prazne, jer konačno se sva omladina vrati na Kablar, pa pozvaše i omladinu drugih sela, te se i oni vratiše i tako mladi i vraćeni se poudavaše i poženiše, te se samo plač beba čuje.
Konačno stari i otpisani živnuše, te skočiše na noge koje su ih izdale i počeše da sade voće i povrće koje su povadili besni i očajni.
Ponovo na Kablaru poče trka za crvenim zlatom, za najboljom rakijom, za neodoljivim mrsom.
To samo kamioni stižu novim putem koji napraviše, i dolare nude, da baš oni otkupe to bogatstvo.
To ludilo jedno se dogodi.
To turisti navalili, pa se neki mladi i zaposlili da budu seoski vodiči i taksisti.
Deca pikaju loptu po Kablaru, prostora koliko voliš, svo drveće do vidikovca konačno posečeno te imaju prostora za igru koliko voliš.
I autiće onaj iz centra Čačka preselio na Kablar, lepo mnogo, svež vazduh, dobar behaton. Poligon ko duša lep.
Suze od miline same idu.
Sve one neverne tome u pećine po Kablaru se sakrile. Sramota ih koliko nisu voleli da sve ovo i ovako, vide i dožive.
Ne spavaju, moraju da budu budni, prokleo ih izvodjač radova i naručilac posla.
Sede u tim pećinama i brišu medijske natpise.
Samo lupetanja, crne slutnje, šolakove pare.
Krste se na svaku objavu i boga mole da im oprosti.
Ni sami ne veruju šta su sve objavljivali i lagali i narod zamajavali i ljutili.
I tako…dan za danom pred kockastim ekranom…tatatatira…..
Нема коментара:
Постави коментар