Vraćajte vojsku, ako za Srbiju znate!

K’o Boga vas molim, vratite obavezno služenje vojnog roka. Kako se ugrupišete u ta ministarstva i počnete da većate, izvećajte i obaveznu vojsku, ali onu od barem godinu dana, bez slobodnih i nagradnih dana.

Zašto? Kako mislite „zašto“?

Pa muška čeljad su nam postala nesposobna i neuka. Ni krevet više ne umeju da nameste. Ni prljave čarape u korpu za veš da ubace. Niti tanjire da operu, niti košulju da popeglaju, jer se sve te sitnice i mnoge druge uče isključivo u vojsci. Roditelji s tim nemaju ništa.

Zašto bi majka, otac, škola bili odgovorni za odrastanje i vaspitanje “sokolova”, kada vojska može sve da ih nauči i da bude jedini krivac ako nešto ne štima? Mi smo nekako navikli da uvek tamo neko drugi bude odgovoran za sve, pa makar i za lenjost pojedinaca, bezobzirnost, pokvarenost, prljave toalete, smeće na ulicama, visoke telefonske račune, prašinu po policama. Lakše je. Normalnije je. Rasterećenije je. Zašto bi roditelji imali odgovornost što njihov mezimac ne ume da poštuje druge, što je bahat i licemeran, što ne ume da očisti cipele, oljušti krompir, kada za sve može da bude kriva vojska? A nje nema, jbg. Ukinuta.

Kako nema vojske, nastaje problem, jer treba naći krivca za sve propuste, treba naću osobu ili instituciju u koju treba uperiti prstom i dobro zapretiti, opsovati onako sočno i intimizirati se sa familijom do devetog kolena unazad. Nastaje problem i u visini muške čeljadi, jer oni po pravilu najviše porastu u vojsci, a bez nje nekako ostaju žgoljavi, neuhranjeni, neiskusni, bez muda i bez ostalih muških atributa. Nastaje problem, jer samo u toj vojsci mogu da nauče da sakupljaju lišće, čiste sneg, ribaju patose, poštuju autoritete i kažu: “Razumem”, pa šta god mislili.

Bez te vojske postanu seka perse, bez izgrađenih stavova i vrednosti, postanu neznalice, pa ne umeju da razlikuju drvenu pušku i pravi pištolj. Pa se dogodi da čovek naoružan zoljom prepešači ceo grad, potpuno neprimećen i neupadljiv. Valjda prolazio pored svih tih nesposobnjakovića koji nisu služili vojni rok, pa pomislili da ide iz muzičke škole noseći flautu preko ramena. Oni sa odsluženim vojnim rokom namerno nisu reagovali, kako bi pokazali koliko su ovi drugi oštećeni i nezreli. I tako sve nekako namerno, u inat nekome ili nečemu.

Volimo da pametujemo, da u inat radimo određene stvari, obožavamo da se pravimo ludi, da ne primećujemo ni osobu koja padne na sred ulice, pa je pažljivo obilazimo, jer ništa, u stvari nismo ni primetili.

Nismo bili u toj vojsci, pa tako ni naučili da se smeće ne izbacuje kroz prozor od kola na slučajne prolaznike, da se i u javnim i benzinskim klonjama posle (zlo)upotrebe pusti voda, i da se ruke obavezno operu, pa makar bar i „ona“ dva prsta. U inat nećemo kolegi da kažemo šifru za računar, jer volimo da se smejemo dok istu satima “provaljuje”, jer da je bio u vojci, pa još vezista, kako bi sve znao. 
U inat upropastimo žurku pričajući događaje iz vojske, ponovo ih proživljavajući: od lažnih uzbuna, preskakanja ograde, besomučnog pešačenja pod punom ratnom opremom, smicalica u spavaonama i ostalim stvarima koje služe za odrastanje i izrastanje u pravog muškarca. Pri tom, sve to neprestano nabijajući na nos onima koji nisu osetili takve čari života, pa samim tim nisu postali “pravi”.

Roditelji “pravih” su bili srećni i rasterećeni, jer nisu brinuli o vaspitanju svoje momčadi, jednostavno čekali su da napune dovoljno godina i da ih pošalju tamo gde će se životu naučiti. Da ih pošalju tamo gde će naučiti da se lepo ponašaju i ophode, da izgrade dobar ukus, da nauče da rade, da budu pošteni, da budu moralni i čestiti ljudi. A roditelji onih “nepravih”, nemaju nikakav uticaj i odgovornost za njih, jer uticaj, vrline i navike dolaze isključivo sa vojskom, pa pošto nje nema, nema ni vaspitanja, niti stvaranja sposobnih i pametnih.

Kako nema služenja obaveznog vojnog roka, a samim tim glavnog krivca za sve, onaj prst pokazivač se umnožio, pa preti na sve strane, sve sa onim familijarnim seksualnim odnosima. Preti vaspitačima, nastavnicima, medijima, političarima, kućnim ljubimcima, pokojnim komšijama.

Molim vas vratite nam tu vojsku, kako bismo roditeljima sinova olakšali život i muku oko vaspitanja. Kako bismo njihove pretnje usmerili na jednu instituciju i kako bi znali bez nagađanja ko je odgovoran za njihove mezimce. Roditelji ženske čeljadi ne moraju da brinu, ni sa vojskom ni bez vojske, jer ta čeljad nekako moraju da se rode sa činom desetara, zastavnika, kapetana, razvodnika i zavodnika.

26.4. 2014. kolumnista