Samo jedan upravni odbor, molim vas!

Razmišljam, kao i gomila nebitnih Srba, šta dodatno da radim kada se glavnoodgovorni dogovore koliko je „humano“ uzeti para od onih jadnih penzionera, a koliko od ostalih (nas) radno sposobnih, da bismo zajedničkim snagama spasili ovo malo države što nam je ostalo. Razmišljam da li da budem član nekog upravnog odbora. Hm, razmišljam. Bih ja vrlo rado, ali se nećkam!

Kao u jednoj narodnoj izreci – da se ono… ali, ako može „nadovat“! Stvarno razmišljam, onako najiskrenije, kako spasiti otadžbinu, a da ne ode tamo gde svakodnevno „pošaljemo“ bar desetine ljudi. Razmišljam šta je najekonomičnije i najefikasnije.

OPCIJA „A“

Pada mi na pamet, jer smo ionako par vekova unazad zakoračili, da vratimo onaj stari, „dobri“ lapot. To je ono kada je neko slab i star (kada ode u penziju), i kada po mišljenju porodice, sokaka, plemena, a boga mi i države, ne može više da doprinese ničemu. Niti je sposoban da radi i zaradi, niti da čuva decu, niti da ide u prodavnicu, a predstavlja čist izdatak i za porodicu i za državu: samo jede, pije, ’oće svaki dan kod lekara, pa lekovi, pa troškovi prevoza, pa troškovi čuvanja i nege, ma da ne nabrajam. Užas jedan, kakav trošak i besmisao. Mnogo je iskrenije i poštenije doneti odluku, na nivou familije, da se takav „neradnik“ ubije, nego da istog strpate namerno na bicikl, a o trotinetu da ne mislim, i pošaljete po ’leba, a on podleti pod kola, onako nesposoban i zalađen, pa još treba neko i te zgubidane da nosi na duši. Daleko bilo!

Obavezno se raspitati za detalje u istočnim delovima Srbije, jer oni su onomad ukinuli ovaj „plemeniti“ običaj. Da se do tančina zna ko saziva narod da dođe na podušje, ko donosi sekire ili toljage. Ali, dobro, valjda smo bar oružje unapredili tokom jednog veka. Može to i otrovima, jastucima, gasom. Uostalom, zbog čega postoje tolike ubice po zatvorima, neka bar malo doprinosu državi, a ne samo da se izležavaju na punom pansionu, a o trošku svih nas.

OPCIJA „B“

Sledeće što razmišljam, ako ovo prvo ne prođe sve savete, tela, organe, timove i odbore, da se uvede zabrana plaćanja otkupa zemljoradnicima za sve što proizvedu na zemlji i zbog zemlje (krompir, maline, mleko, sir, kajmak, kukuruz kokičar, krastavac i kupus). Što uopšte neko da im plaća kada sve to prozvode na srpskoj zemlji, koja, bar koliko do sada znamo, jeste vlasništvo Srbije.

To što su to nasledili od dedova i što je to stolećima njihovo, ipak je državno, lako je to urediti i dokazati, dajte da se ne zavaravamo. Zamislite ta slivanja u nečije džepove, mislim, budžet. Sve što „seljak“ proizvede da prodaje i uplaćuju u državnu kasicu prasicu. Za svoje potrebe može da uzme par tih proizvoda, da ne crkne od gladi, a za garderobu će se pobrinuti crveni i ostali krstovi, koji posle poplavnih donacija ionako ne znaju šta će sa viškom garderobe.

OPCIJA „C“

Ukoliko ništa ne bude moglo da doprinese blagodeti države, pristupiti onoj najrigoroznijoj meri, za koju stvarno treba imati srce i velika muda. Za početak malkice umanjiti primanja u svim gore navedenim telima, kao uvertiru u zabadanje noseva u silne upravne i nadzorne odbore. Za sve one neupućene, to su grupe ljudi koji su odabrani, do duše, po nekim pravilnicima, i koji se sastaju po potrebi da kontrolišu nečiji rad. Ukoliko se plaćaju po sastanku, okupljanja su malo češća „jer uvek ima razlog“, a ukoliko se plaćaju onako đuture – redovno (mesečno), onda se okupljaju kada moraju. Mada ni tada ne moraju, jer radio ne radio svira ti radio. Najvažnije da račun ne trpi, a trpljenja svakako ne zavisi od zasedanja i podizanja ruku. Najmučnije je onima koje plaćaju po satu zasedanja. Pa zamislite tu muku od kreativnosti, kada od pola sata treba napraviti, kako znate i umete, devet sati.

Tu se isključivo biraju najelokventniji i oni koji umeju da pričaju u prazno. Najmanja je muka onima koje i ne plaćaju. Viši interes, j… ga. I što bi oni i brinuli šta će i kako će neki direktorčić da uradi, kada im džepovi posle zasedanja i dizanja ruku ostaju prazni. Naravno, u nagodbe mimo sastanaka nema niko pravo da zaviruje, jer nisu ni predviđene nikakvim papirima i uredbama.

Negde pročitah, da smo svim tim umnim ljudima u kojekakvim odborima, prošle godine dali, mada i dalje dajemo, malo manje, ali malo manje, nego što su nam dobri ljudi uplatili donacija posle poplava. Kažu da su nam isplatili 80 miliona evra. Oni nama uplatili onoliko koliko mi dajemo za dogovoreno podizanje ruke ili ruku. Ne znam, imaju li pravo da podignu obe i uvećavali im se dnevnica kada se toliko namuče?! Trebalo bi to preispitati i obavezno uvrstiti u zakone, ukoliko im se ne uskrate primanje, u cilju spasavanja države. Dve ruke nose više love, uz izvinjenje svima onima koji nemaju ili levu ili desnu. Oni koji nemaju ni jednu, nemaju ni šta da rade u svim tim upravnim odborima. Kakva korist od njih?!

SAMO RADIKALNO

Istrošila sam sve pametne predloge za spas države. Imam i one potpuno glupe, ali isplative: zabraniti smeštaj u vrtićima svima koji imaju žive babe i dede do 204 kilometra odmesta življenja. Zabraniti besplatno školovanje svima kojima su roditelji prosvetni radnici. Zabraniti lečenje svima onima koji svakodnevno ne kukaju na poslu da su bolesni, ali da ne sitničarim.

Ukoliko ništa ne usvoje silna tela i organi, koje takođe plaćaju svi građani Srbije, molim ista da me smeste negde u upravni odbor. Ipak da ja gledam svoje interese. Ali u one odbore koji se plaćaju po satu, jer mogu ja da rastegnem sa pričom koliko kome treba da pokrije mesečne troškove i rate kredita za trosoban stan. Brinem samo zbog sopstvenog mišljenja i stava. Mada, kao da je bitno ko me je tamo udenuo, i čije stavove treba da zastupam, po postavljenju, jer uvek ću misliti i dizati sve ruke, brižno usmerena na opterećenja tekućeg računa, koji će se rasteretiti koliko sutradan.

Uostalom, šta koga briga čiji je moj stav?!

15. 8. 2014. Kolumnista