Pubertet je vrlo uzbudljiv period u životu dece. Obično počinje sa polaskom u osnovnu školu, a završava se sa srednjom školom. Pubertet države traje mnogo duže. Naročito ove naše! Često taj period fizičkih promena ne prati one psihičke promene, ili obrnuto. Pa smo konstantno godinama u pubertetu i adolescentnoj krizi. Umesto da nam rastu svi delovi, nama urastaju. Nekih više i nema. Amputirani.
Umesto da smo već skontali i ko smo i šta hoćemo i koliko hoćemo, mi i dalje zamišljamo kako smo umrli i kako gledamo sopstvenu sahranu na kojoj se okupio ceo svet, koji rida, kuka, čupa kosu sa glave. A nama milo koliko je došlo naroda i svetskih sila i koliko im nedostajemo. E, pa neka vide sada! Sve tako mrtvi mislimo!
No, kao i svaki adolescenti, tako i mi. Imamo hiljadu pitanja, ali ne smemo slobodno da ih postavimo. Ustručavamo se nešto! Pitamo slične sebi. Lutamo. Udaramo glavom u šta stignemo. Na trenutak smo pomislili da ćemo izgurati i pubertet i krizu, a da se neće pojaviti ta osoba od poverenja, osoba kojoj možemo da se obratimo. Kojoj možemo da postavimo svako pitanje. Koja će rešite sve naše muke, dileme i trileme. Koja će postati naš idol. Naš vodič kroz taj turbulentni period. Tako piše u knjigama. Ona jednostavno u pubertetu mora da postoji. I postoji!
PITANJE PRVO
Mi: Osobo od poverenja, objasni nam, zašto u ovom pubertetu ne osećamo da imamo sve delove tela, a kažu da bi trebalo da ih imamo. Kontamo da ih imamo, jer deca u školi uče o njima i dobijali keca, ako ne nauče sve. Kontamo jer plaćamo i poreze i struju i štošta za te delove. Kontamo i da treba da ih imamo, jer tako kažu, kada gledamo dnevnik.
Osoba od poverenja: Eh, moje pubertetlije. Takav je pubertet. Zajeban skroz. Sve ono što misliš da imaš, u stvari nemaš, a ono što nemaš ima da imaš, ako tako kažem. Nemojte verovati svojim očima, one naročito u tom pubertetu čudo znaju da naprave. Sve mislite da jedno vidite, a u stvari fatamorgana. Ko u pustinji da ste. Ma da ne poverujete. Ali proći će i to. Ne brinite. Zato sam ja tu. Sve ću vam objasniti. Polako i na tenane. Taj osećaj nepripadanja morate da prođete!
PITANJE DRUGO
Mi: Osobo od poverenja, objasni nam, zašto dečaci u tom pubertetu nekako odjednom izrastu da devojčice nikako da ih stignu. I sve tako izrasli budu brže primećeni, a devojčice nekako ostani sitnije. I stalno ih ti muškarci tuku, maltretiraju i ucenjuju. A nekada i ubiju?
Osoba od poverenja: Dragi moji, i to vam odlika je adolescentske krize. Sve sam ja to prošao i izučavao. Zbog toga dajemo svim ženama tolika prava. Formirao sam ja stotinu timova, da pišu po tim papirima da i žene moraju da imaju prava i da niko ne sme da ih bije. Sve je napisano. Ne brinite. Ako vas neko i odvali od batina, kada prevrnemo sve te papire, garantovano ćemo naći da je sigurno kriv. Ne briniti. Platiće kaznu, odmoriti malo kosti i zatvoru, a kada izađe sve će biti po starom! Ukoliko se desi, a dešava se, život je to, da nekoga taj naglo izrasli muškarac i ubije, ponovo ćemo u papirima pronaći koliko iznosi ta kazna i koliko dana razvlačenja po zatvorima. Ne sekirajte se, ionako neće imati više susreta sa nasilnikom. Ipak ćete biti na različitim svetovima. A i socijalna i moralna odgovornost su takođe odlike adolescencije. Tako je, kako je!
PITANJE TREĆE
Mi: Osobo od poverenja, naše sve, koliko prijaju tvoje reči. Čudo se desilo jer si se pojavio. Možeš li da nam objasniš zbog čega nas matorci u tom pubertetu toliko nerviraju i često imamo želju da odemo, pobegnemo od njih? Stalno zvocaju da moramo da postanemo dobri i pošteni ljudi. Da radimo i zaradimo za hleb! Da ne smemo da krademo, da se drogiramo, da se kockamo, da se iživljavamo. I stalno isto u krug?
Osoba od poverenja: Deco moja, sve odlika adolescentne krize. A adolescent hoće sve da proba, pa još gori kada mu kažeš nemoj! Hoće da ima izbor! Hoće da se pita! Hoće da bude buntovan i da daje otpor! Sve je to normalno. Zato sam ja tu da vam pomognem! Naravno da ćete hteti da pobegnete od svih, ako ne razmišljaju kao ja. Zato sam tu. Da vam pružim utočište ako rešite da bežite. Kritički odnos prema svemu, nepoštovanje odraslih, komunikacija sa starijima, želja da sačuvate dostojanstvo, ma sve je to normalno u tom periodu.
DA RADITE I ZARADITE
Naravno! Šta mislite drugo. Ugledajte se na mene. Manje spavanja, više rada. Sada možete da radite i od kuće, i iz kafića, i sa radnog mesta i odakle hoćete. Ioanko ste po vasceli dan na tom internetu i ne znate šta tamo gledate. Jedini posao će vam biti da vašu osobu od poverenja i njegove osobe od poverenja štititi i branite. Pišete tamo po tim mrežama šta god hoćete, samo ne dajte na mene. I kinta i sendvič. Svaki dan! Pošteno da zaradite. Sticanje samopouzdanje, nezavisnosti, napuštanje starih uloga, pa šta drugo odlikuje adolescenciju?!
Naravno da ne smete da kradete. Samo vi mene slušajte i učite. Naučiću vas da pismeno i kulturno i legitimno, uzimate i otimate i sve sa osmehom na licu. Sve kao uvaženi direktori, ministri, načelnici. Čim imate funkciju vi ne možete da budete lopovi, kao onaj tamo sa ulice, onda postajete neko ko je proneverio. Postajete neko sa čijim radom nismo zadovoljni. Postajete bre face. Nagli intelektualni razvoj je važna odlika adolescencije, kao i uspostavljanje vrednosnih stavova. Ne brinite.
KOCKANJE I DROGIRANJE
Kao i što rekoh, čim vas namestim na položaje vi postajete vlasnici kockarnica. Kockarnica ovde, kockarnica onde. Pa čitav lanac. Zaposleno hiljade mladih. Obrazovanih, kulturnih i poštenih. Zelenaši samo trljaju ruke. Vi im naravno uzimate reket, ipak su i oni zaposleni kod vas. A onda i ne pomišljate da se kockate. Sloboda izbora zanimanja, sticanje socijalnog statusa. Normala, kada vam kažem.
Kada imate važna mesta, možete ako ste pametni, da se povežete sa onima koji žive dole. U podzemlju. Nindža kornjačama i Splinterom, mislimmmm, znate šta vam pričam. I nikada ne vidite to zlo koje ubija i koje će sahraniti Srbiju. Samo porukica da je sve urađeno. Niti videli to zlo. Niti probali to zlo. I ponovo, molim vas, razmišljajte koliko nezaposlenih vi upošljavate. Na svakom ćošku i haustoru po jedan mlad i obrazovan čovek pošteno radi. Postaćete deo grupe, prihvaćeni, uvaženi, a pri tome i uspostaviti lični i originalni identitet.
IŽIVLJAVANJE I UTICAJ MEDIJA
Pričah vam o tome, ali morate da zapamptite. Strah je najvažniji. Nemojte kao buzdvani da bijete svoje žene, decu, Rome! Nemojte da se svađate sa komšijama oko međe. Nemojte pošto poto mene da štitite i skačete na prvu. Radite bre to suptilno. Uterate im strah u kosti, polako! Toliki strah da ne smeju da pomisle nekome da se obrate za savet ili ne daj bože pomoć, a onda vam je lako. Prvo počnu da zentaju, onda postaju paranoični i dobijaju sve ostale paranoične psihoze. Strah je za adolesceciju najvažniji. Od čega god. Od zbunjenosti, od mase, od drugačijih, od glupih, od pametnih. Ma samo neka je strah. Najmoćnija odlika adolescencije.
Pojedini mediji nam pomažu u tom poslu. Od trenutka kada narod počinje da otvara oči oni kreću sa već dobro uigranom taktikom. Znate kako, ukoliko neprestano ponavljate da će nas odneti u tri lepe neki cunami, da će nas oblak pojesti, da će se voda sa Antarktika otopiti i sve nas podaviti, narod počinje da zenta i da misli da je samo važno glavu da sačuva.
Ukoliko svaki dan ponavljate koliko je bubrega i metara creva pronađeno po ulicama ove države posle nekih saobraćajki, koliko je duša poginuli u Tunguziji tokom raznih napada, koliko je tokom noći bilo vešanja i klanja, koliko baba i deda je silovano, koliko osoba je zaglavilo od smrtonosnog virusa, onda taj običan narod, ta rulja, može samo da misli da je sve super u ovoj našoj pubertetskoj državi, samo kada su nam glave na ramenima i kada smo živi, pa u kakvom god stanju.
Živeo pubertet! Živelo to doba neopredeljenih, uplašenih i zbunjenih!
Нема коментара:
Постави коментар