Odrasla sam na Kablaru. Pela se na vrh Kablara i gledala menadre, kada sam htela i koliko sam htela. Sve prijatelja iz domovine, one velike, i iz celog sveta uvek vodila da vide tu lepotu, da uživaju u nedirnutoj prirodi, da se izležavaju na kablarskom kamenju i hvataju sunce sa pogledom na šta god hoće.
Da pešače i lepo se preznoje i preporode dok ne vide ono što samo sa Kablara može da se vidi. Da uživaju u letu veličanstvenog sivog sokola, da uživaju u cvetovima biljaka kojih retko gde ima. Da slušaju manastirska zvona. Da slušaju pesmu vetra. Da uživaju u muzici i igrama lišća, oblaka i izlazećeg i zalazećeg Sunca.
Počela sam da strahujem za njega, za Kablar, pričama koje se obistinjuju.
Gondola do Kablara. Put do vrha Kablara. Što više turista da nam bude na Kablaru.
Jer što bismo do vrha pešačili, kada možemo i autobusom da stignemo. Izadjemo iz prevoznog sredstva i tu smo. A onda možemo da uživamo koji minut u njegovim čarima i bacimo se satima na pripremu mesa i ispijanje koječega.
A onda sve te limenke, kese, flaše, koje nam ne trebaju bacimo u prirodu. Jer čemu drugo šuma i livada služe. Ne padne nam na pamet da komunalna služba ne ide na vrh Kablara i odnosi smeće. Jer ne padne nam na pamet da ono što nam ne treba, a što ćemo bacanjem u prirodu istu i uništiti, upakujemo u kese u ponesemo i ubacimo u prvi kontejner. Jer ne padne nam na pamet, jer pametni nismo!
Zato, motorima i kolima do samog vrha izlazite. Zagadjujte što više, da biste sebi olakšali. Zato svo smeće pobacajte okolo, jer što biste posle divnog provoda mislili o zagadjenju, o kablarskim pticama, kablarskim biljkama i Kablaru.
Kada je Kablar odlično mesto da pokažete bahatost i bezobrazluk i nekulturu i sebičnost.
Tužna sam jako. I očajna. Kakvi smo to ljudi?!
Нема коментара:
Постави коментар