Kako je samo nekulturno i nepristojno reći da nas ne interesuje politika države u kojoj živimo, radimo i čekamo kraj. Prvo, jer je to stvar opšte kulture. Drugo, jer je sve stvar politike: i potrošačka korpa, i RioTinto, i cena mleka i redovi kod lekara, i preskupi udžbenici za besplatno osnovno obrazovanje..., ali: “Ma ja samo radim svoj posao, šta mene briga za politiku. Neću da se bavim politikom. Kriv je sistem...” Kao da je sistem itijevac koji posmatra iza oblaka i pomera nas, kao da mi nismo deo sistema i kao da ga mi svojim (ne)delovanjem, (ne)menjamo ili (ne)podupriremo.
Pa nam je političar isto što i politika, pa k`o ovce tražimo ovna predvodnika, k`o da bez medenice ne umemo da živimo, pa k`o da smo i sami postali ovce te ne kapiramo da nam trebaju funkcionalne institucije, a ne odgovor na pitanje: Ali, kooooo?
Pa ako imamo prepoznatljivo ime, onda je on poznat i nismo baš zadovoljni, i ima li zaboga ko da ga nije uništila politika da je novi! Eeee, novi!
Ako imamo nepoznato ime, onda je nezgodno, jer ne znamo ko je OnOna zapravo, da l` se ženio, da l` se razvodila, da l` ima kratke noge ili višak kila.
Dezorijentisani, savijenih kičmi, u.rani od straha, raščepljenih ustiju od gutanja knedli i kojegeča, bestelesni i nedišući, živimo kao amebe, krećemo se prelivanjem tela sa mesta na mesto, u zavisnosti od interščića i jadnih bespotreba, a kada ne znamo gde i šta dalje, učaurimo se, šćućurimo i čekamo priliku da se ponovo uvučemo.
A, neprestanim uvlačenjem i izvlačenjem, odnosno trenjem, dolazi do proklizavanja i do stvaranja osećaja toplote, pa nekada nismo ni svesni niti smo osetili da smo se ufuljali u kojekave vakuum stvarčice. Što se više i češće ufuljavamo, a potom isfuljavamo, postajemo lepljivi, klizavi, podesni, mekani, savitljiivi, ma ko duša meki za gnječenje i oblikovanje.
Eto. Vazda nezadovoljni i nezadovoljeni. Vazda nebeski. Žrtvovani. Mučeni.
Amebe. Učaurene. Ufuljane. Lepljive.
Нема коментара:
Постави коментар