Prolećne teze o svadbarskom sokaku. Ili šatri

Sve nešto razmišljam, ako ikada budem odlučila da stanem na „onaj kamen“, da li da napravim svadbu ispod šatre (šatora, da zvuči urbanije), i to za ’iljade duša ili onu otmeniju, u restoranu za 128 gostiju, posle koje će da mi se ljuti pola familije (koju nikada u životu ni videla nisam) i pola prijatelja što ih nisam zvala, i ne daj Bože da nikada više sa mnom ne progovore, ili još gore, da mi ne dođu na mladence ili na neke od babina-dedina!

U PRAVO VREME

Razmišljam o tome za vreme posta, jer je tada vreme za razmišljanje, jer kažu da ne valja praviti veselje dok se posti, pretpostavljam da bi bilo glupo toliki narod poslužiti ’lebom i džemom, eventualno nekom pitom od pirinča ili kupusa, a i ko bi se napijao u to vreme i poručivao muziku za svoju dušu.

No, možda nije loša ona restoranska varijanta, pa dođete kao gost na gotovo, pa sve skockano, ali morate da pazite kako hodate i kako se smejete, jer je sve uštogljeno i protokolarno. Pa ne smete da igrate kada hoćete, ni da pomislite da se penjete na stolice. A muzika se poručuje kako je propisano po restoranskom redu: prvo kumovi, pa roditelji mladenaca, pa kolektivi (da se vidi i čuje da ste zaposleni na državnim jaslama, a to je velika stvar, čista privilegija), a onda ide onaj mladenački valcer ili tango, tako da šest meseci pre svadbe morate sa partnerom da krenete na časove plesa, kako biste savladali najosnovnije korake.

Mada, kada bolje razmislim, čini mi se da je bolja ona šatra varijanta. Svi imaju neko selo i neku njivu na koju mogu da postave šatre i da ne misle koga će zvati i da li će nekoga zaboraviti i da li će moći svi da „stanu“. Sećam se kada sam bila mala pa sam išla na takve svadbe, koje su morala da se ugovore bar na pola godine, kako bi domaćini imali vremena da ukisele kupus, uhrane prasad i jagnjad, sakupe dovoljno sira i kajmaka i sastave papriku belolučaru. Potom da se nađe dovoljno velika šatra, u zakup, sa astalima, klupama i tanjirima. Tri dana pred glavno veselje se ista postavlja, ali tako da otvor šatre bude okrenut ka susednim selima, da svi čuju muziku. Jebeš takvu svadbu ako onaj u petom selu nije čuo da se sviralo kolo i da su žene vrištale.

PODELA POSLA

Muške glave montiraju šator, nameštaju i poravnjavaju klupe i astale, da supa ne bi klizila u krila. Domaćice prave oganizacionu šemu serviranja hrane i predlog ko je iz komšiluka najpogodniji za koji posao: ko preuzima torte, ko je šef posluge, ko usmerava goste gde treba da sednu, ko seče pečenje, ko služi koju hranu i piće, a ko preko klupa lepi papir, da one dame koje obuku suknju ne pocepaju čarape ustajući ili prekrštajući noge.

Deca prave ruže od papirnih maramica (jer imaju najviše slojeva), koje postavljaju na ćilimu iznad mladenaca, ispisujući: Živeli, ili srećni mladenci! Mlada do oblačenja u venčanicu ima vremena da stavi salvete u čaše i organizuje kićenje svatova, dok mladoženja, polupripit, pokušava da organizuje serviranje pečenja, kao najbitnijeg dela svadbenog veselja, jer u gornji kraj i za prijatelje (mladinu rodbinu), treba da idu „najbogatije“ servirani tanjiri, da neko ne kaže da su loši domaćini.

Gosti već dolaze, nose pečene prasiće (obavezno otkrivene), da svi vide da je ko „duša“ pečeno i žuto. Žene upakovale torte u specijalna pakovanja, na kojima su krupnim slovima ispisale ko ju je pravio, da bi svi videli, i da bi po povratku kući našle svoju i ponele ono što nije pojedeno, kako bi izjutra častile komšinice i pričale o mladinoj frizuri, kuminoj haljini i nedovoljno osušenoj pršuti. Mladoženja dočekuje taj silni narod, a „belu mečku ne vidi“, smeška se i zahvaljuje, Bog zna šta on misli i kazuje.

VESELJE S HRANOM, PEVANJEM I PUCANJEM

I kada konačno bude upakovano ’iljade duša, kreće svadba, mislim postavljanje hrane. Svi bi zaboravili i što su došli, da nije svadbenog kupusa, jer kada je kupus, izvodi se mlada. Odličan trenutak da se predahne od predjela i dobre čorbe. Dobro je! Zamislite da nema kupusa, mlada nikada ne bi izašla iz skrivenih odaja.

Muzika tancuje već uigrane stihove, jer pretpostavlja da je mlada po prvi put u životu zavolela i da se „podala“: „Jutros mi je ruža procvetala, ružu gledam pa sam zaplakala. Ružo moja mladost sam ti dala. Svojom sam te suzom zalivala“. Mlada u belo obučena, zajapurena, sramota je što svi kontaju šta je tokom noći mogla da radi, a u sebi peva i sramežljivo gleda u mladoženju, znajući istinu: „Moj golube, ne padaj mi na maline, maline su još zelene, jošte nisu za zobanje“. A i baš je briga što maline nisu zrele, sazreće. Al` uspela je da se sa šesnaest godina uda i samim tim legalizuje seks, pa ima puno pravo da na sva usta pljuje one koje imaju preko „dvajes-šes“, a ljubakaju se na oči svih, po parkovima i sokacima.

Mada, bilo je i onih mladica, koje iz tajnih odaja izlaze zajapurene, jer je mladoženja specijalno poručio:„Ružo rumena, zbog tebe nemam sna, ja sve bih dao kad bih znao kome si procvala?“ No, da prođe i to veselje, da se prikaže kao mladoženja u najboljem svetlu, pa ima vremena da presliša svoju zakonsku polovinu, o svim detaljima pređašnjeg života.

I kreće opštenarodno veselje bez obzira na seksualna iskustva. Pijani gosti bacaju pare muzičarima (iako su na poklon doneli komplet od šest kineskih šoljiica), al narod da vidi kako se vesele. Kreće prevrtanja astala i klupa. Lomljenje svega pod rukom i pucanje iz najvatrenijeg oružja. 

Nema ograničenja do kada će da traje veselje, nema dosadnih konobara da pribiraju i podsećaju da se bliži kraj, nema ni mladenaca, kojima su na nos izašli i svadba i gosti, pa se u mraku preslišavaju i sabiraju: takse za venčanje u opštini, takse za crkveno venčanje, pa kumovska taksa, pa posebna taksa za posebno popovsko pevanje, jer su prevalili trijesete; pa svađa da li od novčanih poklona otplatiti stan ili auto ili odmah uložiti u školovanje nerođene dece ili konačno otputovati u inostranstvo na more ili isplatiti struju i grejanje od prošle godine.

AL’ KAD JE NEKO BUN(T)OVAN

A ja baksuz, pa što više razmišljam, ništa od ponuđenog mi ne valja. Pa mi ne valja restoran, nekako „ispadne“ mnogo, a doktorske studije treba da upišem. Pa mi ne valja pod šatrom i sva rodbina na jednom mestu, koja će da me zagleda, komentariše bore i belu venčanicu u mojim godinama. Pa mi ne odgovara da mi pevaju svirci jesam li „procvala“, nit kada sam „procvala“. Pa bi da mi pevaju onu od Marčela, kako bih se održala u stvarnosti: “svuda samo laž, na ulicama laž, u licima laž, u urlicima laž; sreća se predala i sada je tu samo laž.“

U stvari, ako možete, da mi na ime svadbe pošaljite kovartu, i da me nikada ne pitate da li sam i gde pravila svadbeno veselje, niti koja mi je pesma svirala kada sam odnekud ulazila, niti kada sam izlazila. Živeli!

27.3.2014. Kolumnista