Salvete, sankcije i ostala sećanja

Nekako smo u Srbiji svi naučili da štedimo, da ostavimo za “crne dane”, da sakrijemo u slamaricu, pa makar istu zaboravili i zapalili. Naučili smo da sakupljamo kao hrčci, sve od ulaznica za bisokop, plastičnih flašica od mineralnih voda donetih sa putovanja po Evropi, računa iz restorana, pa sve do čarapica koje su nam posebno drage.

GOMILA MUKE

Sa prolećem i pomeranjem sata je stigao dan prolećnog raspremanja, pa šta god to značilo. Za mene to znači najveću muku, razmišljanje i dvoumljenje. Gomilu zimske garderobe u svim bojama sam nagurala na sred sobe, sela i počela da čupam ovo malo kose sa glave. Sva sreća da sam se podšišala, pa i ne mogu mnogo kose da uhvatim u šaku prilikom samozlostavljanja. Neke haljine po prvi put vidim, ne pamtim da li sam ih obukla. Gledam ih sa tugom i pitam se zašto lepo sve ne upakujem i odnesem u Crveni krst, neko će se itekako obradovati. Al’ mi istog trenutka bude žao da ih otuđim od sebe. I odlučim da sve upakujem ponovo u one kutije i kese, jer ko će znati, možda mi nekada zatreba, možda neću imati da kupim nove, a i moda se stalno vrti u krug!

Nekako se iskobeljah sa zimskom i letnjom garderobom, kada ono na red dođoše nekakve beležnice, papiriće, pa salvete i odsečci plaćenih računa. Gledam beleške, a pojma nemam šta piše u njima, niti o čemu piše, niti što piše. Pomislih da će možda nekada zatrebati za neku kolumnu i odložih ih. Papirići sa različitih seminara, jer je na njima tokom predavanja najzgodnije dopisivati se i razmenjivati utiske ili prepričavati dogodovštine. Ima i utisaka sa seminara koje sam ja držala, ali nisam sigurna da li su sa početka veka ili od pre neki dan, ali svakako sve tako ugurano u neku kutiju od cipela, možda može da bude podsetnik kada budem imala unučiće pa im pričala o svom životu. Jer ko zna kako će pamet da me služi, a i ko zna da li će mi unučići verovati.

Salvete nove, pa šarene, pa piše na nekom jeziku, pa me podsećaju kada sam pre nekoliko godina otputovala po prvi put u životu u Sloveniju. Pojedine imaju fleke od prevrtanja šolje, a neke od kečapa, ali neka i njih, kada mi ne smetaju, pa neću ih na leđima nositi. Kakva je situacija u Srbiji, možda nikada više nigde ne odem, pa ću lako pomoću salveta prizvati sećanja.

ŠERPE, KURTE I MURTE

A i kakve sam sreće, mislim generacijske, ponovo će nam uvesti neke sankcije, makar one bile od Makedonije i Crne Gore. Pa me tu „ganuše“ sećanja, pa se setih srednje škole koju smo završili u vreme hiperinflacije, sankcija. Vreme kada smo uspeli za tri meseca da uštekamo za jednu koka-kolu i onda trčali da zauzmemo red u „in“ kafićima, pa istu cevčili celu noć, a posle toga šetali do mesta gde izlaze oni što imaju para, i uvek pored sebe šetaju super „napucane“ ribe. Preko dana smo uvežbavali stajanje u redu za hleb, ulje i šećer, mada, ko je imao vitalne babe i dede, mogao je da zaobiđe tu sportsku disciplinu. Žickali smo i za cigarete koje je uvek prodavao jedan čika zajedno sa zelenom salatom i devizama.

Maštali smo da odemo daleko. I danas maštamo!

Kada je došlo vreme studiranja, ponovo smo šetali, ali ne da vidimo frajere i njihove ribe, već što smo mislili da šetajući i udarajući u šerpe i poklopce nešto možemo da promenimo. Zanosili smo se da tako lepi, pametni, revolucinarni… Tako jadni, napaćeni, željni i dobro utrenirani smo bili idealni…

Nismo se setile da kada sjaše Kurta uzjaše Murta! Pa nas sada obojica udaraju po nosevima. Da. Bilo smo mladi, ludi i zaneseni. Mislili smo…

UHLEBLJENI HRČKOVI

Potom je došlo vreme da se uhlebimo, pa kako je kome zapalo, il na grbači naroda, ili kao sužnjevi u firmami onih koji nisu pešačili, ali su davali podršku i srcem nas bodrili. Kažu da su u to vreme bili bolesni ili odsutni po inostrantsvu (neko zbog bolesne babe u Australiji, neko zbog tatinih poslova u Nemačkoj).

Sa zarađenom kintom smo mogli da priuštimo da popijemo i tri pića u kafiću, a ako smo kreditno sposobni mogli smo da uzmemo i auto iz snova, stan kao iz kataloga, otputujemo gde god prstom da ubodemo na globusu, a kada krenu da nam skidaju rate sa računa koje su sve veće i veće, jer rastu sve one stope (koje ni dan danas ne znam šta znače), pa kada nam stignu neke kamete na kamatu, ostaje samo da kukamo i proklinjemo i državu i sopstvenu (ne)sreću. Pa se setih i onih pametnih tamo daleko, koji su otišli turistički, i tamo ostali godinama.

A mi koji nismo imali muda, prebiramo po salvetama i razglednicama.

Kada sam se onako dobro isplakala zbog uspomena i života u ovoj mojoj državi, zapazih i račune od telefona, struje i kojekavih uplata. Bila sam spremna da ih bacim, ali padoše mi na pamet hiljade ojađenih građana, koji ne mogu da dokažu da su nešto platili, ili da nešto nisu koristili ili da se nikada na plin nisu grejali. Pa sve bez razmišljanja smestih u šarenu kutiju, ako ne daj Bože zatreba, da znam odmah gde da tražim i da budem srećna jer imam papir. I potpis. I pečat!

Naučili nas tako, pa naviku nebacanja genetskim kodom prenosimo na podmladak. Ne bacaj, slučajno. Ostavi negde. Stavi u podrum. Gurni ispod kreveta. Odnesi u selo… Znaš kako je bilo za vreme bombardovanja, pa da nismo negde zaćušnuli, crkli bismo ko pacovi! Možda bude kriza, pa ćeš se pitati što si bacila one patike jednom nošene. Retko, da ne kažem da ne čujem: Zašto to ne upakuješ i odneseš onima koji nemaju? Odnela bih ja onima koji nemaju, ali šta ako ja ne budem imala, ko će meni doneti?! Život u ovoj Srbiji nas je naučio da se otuđimo, da što pre zaboravimo i da budemo sebični i mali.

31.3.2014. Kolumnista