Svim majkama Srbije

Rađajte decu, jer su deca budućnost države. Rađajte decu, jer ćemo kao narod da izumremo. Rađajte decu, jer će nastavnici da ostanu bez posla. Rađajte decu, jer ćemo zatvarati vrtiće. Rađajte decu jer neće imati ko da obrađuje njive. Rađajte decu, jer neko treba i njima da vlada.

Sve nešto godinama mislim o ovome. Mislim kako da dam doprinos državi, mislim kako da pomognem svima koji samo od dece zavise. Mislim na te neuzorane njive. Mislim na staračku Srbiju.

LEPOTE SRPSKIH BOLNICA

Rodila bih ja juče, ali kada pomislim da treba da jurim neke veze da me ne bi na porođaju pocepali protiv moje volje. Da brinem kako ću da odreagujem kada mi kažu, dok me znoj bude oblivao „Kukaš sada, a kad si se je..la bilo ti lepo, ha!“

Pa razmišljam o tome ako ne bude sin da l’ da se bacim sa sprata ili da slažem?! Razmišljam o tim dronjicma od spavaćica koje treba da nosim i glumim ponosnu majku. Mislim na užegli vazduh u sobi u kojoj je +39 stepeni, jer prozori ne mogu ni na kant da se odškrinu…

Ali, zarad ispunjenja onoga što se od žene očekuje za dobrobit države, zaboravim i na usiljene muške doktore koji sa sigurnošću govore „Istrpi, znam kako te boli“. E znaš ti baš kako boli kada se cepa ona ženska stvar? E stvarno, baš!

A po izlasku iz te strašne ustanove, kreće besomučna jurnjava za papirima i dokazima. Da li je dete rodila majka ili komšinica. Kako će da se preziva, a ako neće – zašto? Gde će da živi i zašto baš tamo? Gomila papira koju samo majka mora da odnese, donese, iskopira, potpiše, prikupi… A bebu za to vreme neka otac odvede na posao, na službeni put, u kamion, u inostranstvo. Nek` je ostavi kod svoje majke, koja je baš tih dana u fazonu Merlin Monro.

LEPOTE RADNOG MESTA

Rodila bih ja juče, ali se plašim da ću, kada se vratim sa svih bolovanja, da zateknem drugu osobu na svom radnom mestu. Plašim se da će mi reći da sam sama tako htela i da mogu sada da se slikam za novi si-vi, obogaćen detetom.

Onda taj obogaćeni si-vi nosam od vrata do vrata, dok vučem i nosim kolica uz stepenice, niz stepenice; ubeđujem tamo neke koji odlučuju, da bebu ima ko da mi čuva (i lažem!) i da mi ne pada na pamet da rađam još koje čeljade, iako mi onako krivo zbog staračke Srbije.

Kad dobijem neki posao bez definisanog radnog vremena, zaboraviću da mi je dete bolesno. Moram! Jer, kao da je ono bitno, u odnosu na mejl koji se mora poslati isključivo iz kancelarije, dok vas gazda ubeđuje da sa drugih kompjutera neće da „ode“ jer nije „njegov“. To su trenuci kada vam na pamet padaju sve ujne po strinama, babe koje u životu niste videli i tetke koje „poznajete“ sa Facebooka ili Twitera.

LEPOTE VEZA I VEZICA

I onda dođe vreme za vrtić i po starom srpskom običaju za svaki slučaj tražite vezu. Naravno da na kraju ne znate da li vam je dete „upalo“ regularno ili zahvaljujući vezi, koja inače, očekuje novčanu zahvalnost, kao i doživotno činjenje, jer vam se našla kad vam je najgore bilo.

Potom dolazi prvi razred i preznojavanje da l’ će pripasti baš onoj učiteljici koja ne voli dečake, jer onda ne umete da objasnite detetu zašto je ćošak „dobra“ stvar. Ne umete da mu objasnite, kada mu neko jednom, pet, osam puta zavali šamar, da je potpuno u redu okrenuti i drugi obraz, čisto zbog ravnoteže.

Srednja škola je već horor film, jer treba ubediti adolescenta da je zanat „zlata vredan“ i da nam državi fale majstori, da je to sigurna kinta, a znate da pričate uzalud, čisto radi priče. Dok jedva završava srednju školu, jer ga direktor i ostali nastavnici proganjaju zbog duge kose, koja je po nepisanom pravilu simbol devojčica, „povlačite“ i ostale veze koje će tu stvar srediti i sređuju tako što vam sin ,uZinat, brije glavu, tetovira labuda, a ne lava! i već mu se smeje ispisnica. Onda jurite neke vanredne škole, na kojima mogu da se kupe svi ispiti onako pošteno i regularno.

LEPOTE OSAMOSTALJIVANJA

Naravno da zapinje kod faksa. Klinci hoće da uživaju, da se ne maltretiraju, da lepo žive i zarađuju i da što pre završe sve nivoe visokog obrazovanja i da budu rukovodeći. Vi hoćete da to bude državni faks. Priznatiji, sigurniji, a bogami i jeftiniji. Klinac svakako hoće da bude menadžer sa kravatom, špic cipelama i teškom čukom na ruci, istresajući imena uspešnih sa baš takvim faksom, kao i imena onih koji čuvaju ovce, peru ulice, rade kao pumpadžije ili vozači autobusa – sa državnim faksom. A vi? Vi razmišljate o nevraćenim pozajmicama i kreditima po svim bankama. Razmišljate o onima koji hoće da vam popišu stvari dok se vi pozivate na razne zakone o zaštiti koječega i kojekoga i verujete da su se oni uplašili i bestraga utekli. I dok kontate koga iz rodbine da prodate, da platite školarinu, sin vam saopštava da će od sutra postati političar.

Ponudili mu mesto pomoćnika savetnika zamenika potpredsednika mesnog odbora velike stranke. Gledate ga kako se raduje, jer će biti poznat, upickan kao na pisti, okružen lepim devojkama, imati sopstvenog vozača i veliki telefon. Raduje se jer će „pobrati“ neka mesta u upravnim odborima i ostalim plaćenim telima. Faks će odraditi usput. Tako kaže.

Razmišljate da li ste i gde pogrešili? Objašnjavate mu kako će ga pljuvati, izmišljati bljuvotine i laži, kako će mu podvaljivati i smejati mu se. Kako će mu kačiti na vrat najveće kurve ili ga prozvati retkojebcem. Kako će mu poturati nogu i gurati reči u usta. Kao mašete rukama od muke, ali ga grlite, jer ste u stvari presrećni, ponosni i važni.

Odradili ste za državu sve što se od vas očekuje. Srećni ste što umesto vašeg sina, koji će tek opravdati ono što nosi između nogu nije ćerka… Jer, da je ćerka, bilo bi gore... Na njene fotografije bi se izdrkavali psihopate i manijaci, ko stigne i kako stigne.

5. 6. 2014. kolumnisti