SKADAR NA BOJANI NA “PRIJEVORSKOM PUTU”. O ASFALTU. ASFALTIRANIM ŠAHTAMA I HVALOSPEVIMA.

Ne znam da l otvoreno pismo da pišem direktoru “Puteva” Srbije ili direktoru JP “Gradac” Čačak? Da ih pitam zašto su mi napravili auto-put pored kuće? Zašto aman, asfaltiraše sve šahte? I za vodu i za kanalizaciju. Pa da li su pri pameti?

Dakle, rekonstrukcija tzv. Prijevorskog puta. Sve grmi od najava celo bogovetno leto. Pa da se napravi sve u fulu, pa da se uradi kišna kanalizacija, pa trotoari, pa asfhalt ko iz bajke. Kako se primačinje rok za početak radova, tako se iz priča gube trotoara i kišna kanalizacija za deo puta.

GLAVNI MAJSTOR I JA. U DIJALOGU.

Bejaše to početkom novembra. Da udjem u dvorište, mašine se isprečile pa kopaju. Ko velim da sačekam i prozborim sa jednim radnikom, koji je nadzorisao.

CENTAR ZA SOCIJALNI RAD ČAČAK - OSMESI, TUGA, JAD, ČEMER I GREDE.

preuzeto: ozonpress.net (kancelarija u potkrovlju)

Danas 24.11. 2016. Centar za socijalni rad u Čačku obeležio je 57 godina od kada je osnovan. 

KO SVE I ZAŠTO HRLI U CENTAR?

Socijalni sučajevi koji čekaju u redu da im Centar omogući ishranu iz “kazana". 

Beskućnici kojima je Centar jedina kuća. Taman dok čekaju da im se obeća kora hleba, mogu da se ogreju i porazgovaraju sa nekim, ko ih neće gledati sa gađanjem, ko ih neće odbacivati i ko im neće prebacivati. 

Majka, otac i dete. Roditelji hoće da se razvedu, ali ako bi jedno dete – celo, moglo da pripadne i jednom i drugom. 

Pesma o Radi Karanac

Kada neko napiše par stihova o vama. Pa se iznenadite :Pa vam puno srce. Pa ne znate šta biste rekli. Divna koleginica, profesorka engleskog jezika. Marina S. Hvala :)

“Jako energična i veoma stručna, njena je kolumna svaka poučna. Duhovitost je krasi i veliki je kritičar vlasti. 

Naša je Rada zmaj žena i nikad nije nedorečena. Pohvale ona ne štedi, ukoliko nešto zaista vredi. Lepota joj je zapažena, mada to nije slabost njena...

Suštinu ona uvek pogadja, a to se danas retko dogadja. Neustrašiva je i ambiciozna, ali ni malo pretenciozna. Iskren je i dobar saradnik, nikako joj ne budite protivnik” 

Marina Sekulić :)

Karnevalizacija Srbije

Gde je dno Srbije? Gde je ispod dna? Postoji li nešto sveto u ovoj napaćenoj zemlji? Postoje li ikakve vrednosti koje vekovima stvaraše naši preci? Šta to beše moral? Kuda uteče poštenje i poštovanje? Ko izbaci reč ”odgovornost” iz rečnika? Ko dozvoli moralno posrnuće i utrnuće? Ko to daje vetar u leđa svim urušiteljima, dupeuvlakačima, medijskim kreaturama, praznoglavcima i ostalim raznoraznim oblicima života?

Sveti Strahoje i Bananamen

Nameti. Harači. Laž. Beda. Krv i znoj. Žuljevi. Prazan hod. Sećanja na prošla „dobra vremena“. Brige. Rijalitiji i starlete. Gluvonemi intelektualci. Pet minuta za probisvete. Poturanje nogu. Namćorisanje. Košmari. Lepi snovi i smeh bez saglasnosti. Vlastodršci između Olimpa i oblaka. Reklo bi se da nema gore. Reklo bi se da smo dotakli i ispod dna. Reklo bi se da smo ugasili…Hm!

Negde u jednom selu „ispred zadruge“ svaki dan se okupljaju i seljani i oni što su pobegli u grad. Tu se zateknu i lekari, i profesori, i policajci, i svršeni studenti, i džabolebaroši, i kamiondžije, i ko će ti sve znati… Prepričavaju doživljaje, hvale sinove i ‘ćeri, pričaju ko lošije živi i ko se više muči.

Sabor trubača ili sabor pevača?

Niste uspeli da dođete u Guču na Sabor trubača, pa se tužni i očajni? 

Očajni ste jer niste videlisrpsku majku ili srpsku snajku,
ili što niste bili u situaciji da jurite po varošici kako biste čulitrubu? Očajni ste jer ne znate šta da radite sa viškom para koje ste odvojali da “skrckate” u Guči? Pa naravno, za propusnice ulaznice, niste valjda ni pomišljali da kupujete neke dragačevske suvenire? Ili ste očajni što niste propratili aktivnosti velike i reklo bi se, jedine pivare na ovim prostorima? Očajni ste što niste bili deo mase od pola miliona posetilaca!? Dakle…

Čekajući kraj ekspozea

On čita ekspoze. On predlaže njih. Jedna tamo od njih nije baš! On ima plan. On će ovo… On će ono… Narod, pretpostavljam da sve konta. Tačno zna kuda idemo i čemu stremimo. Narodu je najbitniji ekpoze na boga ti pitaj, koliko strana. Narodu je najbitnije trenutno ko ga tamo u sali sluša, a ko jok. Narodu je najbitnije oće li to pročitati stojeći, sedeći il ležeći. Ma dajte bre…

Narod ne zna gde udara i što udara. Od dece koja prose ne može da se prođe ulicama, niti da se sedne na klupu u parku. Ne pristaju nikako da im se kupi hleb ili kiflu, hoće paru! Pored kontejnera redovi, ko ulje da se besplatno deli. Ona čeprka po njemu, traži nešto, a čeljade stoji pored i gricka keks. Ne smem ni da pomislim gde ga je našlo.

STOKA BEZREPA

Kod mene se u selu za poslednji šljam i ološ koristi izraz stoka bezrepa. Narod u selu živi od stoke. Ona mu osigurava egzistenciju. Ona mu je garant kakvog takvog jadnog života. Poštuje stoku. Oslovljava je imenom. Tepa joj. Priča sa njom, a neretko i peva. Voli je koliko i decu, jer zna da će decu i odgajiti i odškolovati zahvaljući stoci. Tako da reći nekome da je stoka, dođe i kao hvalospev. Kao kompliment. Te zato i za najveće ljudsko dno dna u mom selu kažu – stoka bezrepa. Nešto nepostojeće, nemoguće i odvratno.

I naravno da ću verovatno i psovati u tekstu, i koristiti neprimerene reči, jel te! Srbi se posebno ježe od psovki. I imaju pik na te psovače, naročito kada psuju nekoga ko kaže gadosti. Tog što kaže sve i svašta ne treba da je sramota i blam. Al’ mene, koja će reći da je neko ko je žene nazvao neradnicama, dupeuvlakačicama, robinjama, a nazovem ga šljamom, otpadom i uz sve to oteram i tri lepe materina i uz to kažem da je stoka bezrepa nazvaće „popaljenom“ blogerkom. Naravno feminističkom.

O čekanju, nadama i snovima

Sve generacijske priče u Srbiji su slične. Po pričama tačno znamo ko je kada, i u kom vremenu živeo. Nema tu razlike. Nijanse su u pitanju. Gotovo da započetu priču možemo da završimo. Bez zareza. Evo jedne takve priče:

Ceo život mi je prošao u čekanju i u nadanju. Prvo sam čekao da se rodim. Onda sam čekao da pođem u prvi razred, i da upišem muzičku školu. Tamo me nisu primili zbog govorne mane. Nisam umeo da izgovorim slovo “R”, u stvari i dan danas ga “kotrljam”. Bio sam ljut na roditelje što su me rodili sa govornom manom, pa nisam mogao da ostvarim snove, niti se ičemu nadam kada je u pitanju muzičko obrazovanje. Doduše, kupili mi posle harmoniku, da učim, da ne tugujem. Brzo sam izgustirao.

PENDŽETIRANA VLAST

ILUSTRACIJA: Saša Dimtrijević/belami.rs

Završiše se Izbori 2016. Neko glasao, neko nije hteo namerno. Nekome virili u listiće, a mnogi nisu bili na spisku, pa odustali. Ali sve je to demokratija. No, baš zbog toga su po ko zna koji put glasali mrtvi. Oni još neolađeni (bože-me-ti-oprosti). Bili idealni. Ni komšije se još nisu pomirili da ih nema, pa se tek našli u šoku, kada su kod istih bili na šestomesečnom pomenu. Skontali. Pričaju oni koji su videli. Ali proš’o brzi voz. Ko se ukačio, ukačio se. Blago njemu!