Daje se na znanje! Hitnom uredbom, od danas u Srbiji, ograničeno je vreme trajanja duševnog bola. Nema više da vas duša boli nekol`ko godina, ili ceo život, iju, ne daj Bože! Sve što imate odbolujte za tri godine, a ko ’oće neka kuka po kućama i grobljima, slučajno da ga niko iz vlasti i sudstva ne čuje, još će kaznu da plati.
Ne priznaje se nikakav zastareli bol, jer nema razloga da nas
nešto boli, muči i gnjavi toliko dugo. To što su ljudi izginuli po ratištima, šta
država ima s tim?! Pa to je porodični i rođački bol, nemoj da mešate u to Sud i
Vladu. Svako svoju brigu neka brine za sebe, nezavisno od svih organa. Država lepo
ograničila dužinu trajanja boli i tačka! I sad, nemojte slučajno da vam padne na
pamet da tražite pare ako je bol nastala pre pet godina! Nikako, ne potražujte nikakve
odštete od države, svaku ćete vratiti uvećanu, za vrlo kratki vremenski period.
NIJE VAM JASNO?
Sećate li se bombardovanja? Poginulo mnogo ljudi, a na Kosovu
i dodatno ginuli. Nesrećne porodice i tužni prizori, a država velikodušna i brižna.
Uplatila porodicama odštete za pretrpljeni duševni bol, kao da svi funkcionišu po
principu vlasti – daš pare i sve zaboraviš. „Naplaćivanje“ duševnog bola je u to
vreme važilo do petnaest godina od dana nastanka!
E, kao što su imali petnaest godina, tako više nemaju. Trt! Sudovi
i ostala vlast zaključiše da je tri godine i više nego dovoljno za odbolovavanje
i kukanje! A sve isplaćeno za pretrpljeni bol, mora hitno da se vrati, sa jasnim
i glasnim obrazloženjem suda: „Pošto za zastarelost naknade štete od države nije
predviđen neki poseban rok, ona zastareva u okviru redovnih rokova… Što se tiče
zastarelosti prava na naknadu štete u odnosu na državu, koja potiče iz terorističkih
akata, rokovi zastarelosti računaju se prema opštem propisu iz člana 376. ZOO”.
Prevedeno na jezik nas koji ne kapiramo jezik prava i zakona:
Ukoliko ste dobili odšetu za sina poginulog na ratištu, prvi ste na spisku za odstrel.
Sve validne odluke će vam poništiti neki novoformirani sud i moraćete da vratiti
sve u milionima. Ima bol da vam prisedne.
To, Srbijo! Iscedi iz svojih građana još malo! Oni ti dali sinove
i kćeri, a ti njima uzmi i tu bedu od novca kojom je trebalo barem malo da se iskupiš…
Eto rešenje za državnu krizu: neka svima zabrane duševni bol, a oni koji su se očešali,
da odmah vrate i mnogo ne pitaju. Svima koji su zadržali uniforme iz nekog od svetskih
ili balkanskih ratova, (mada i ustanci dolaze u obzir), na ime „krađe i utajivanja“
zapleniti svu imovinu: pokretnu i nepokretnu. Svi oni koji su jedan ujed od kučića,
u istom danu prijavili u tri grada, i dobili naknade, da vrate od onog trećeg prijavljivanja.
A svi koji rade i primaju penzije, da se u ime državnih interesa i boljeg života
odreknu istih do poslednjeg dinara. I samo ćutite dok ne prođe ova kriza i frka
oko smanjenja plata. Posle ćemo lako.
Sećate li se 80-ih i vojničkih opasača? Bili moderni, priznajte.
Farmerke, opasač i milina jedna. Sreći nigde kraja. I ja sam imala jedan, dok me
otac nije ostavio u suzama, jer je morao da razduži uniformu. Molila ga, preklinjala,
al nije odustajao. A moj veseli komšija, ukrao od majke ćebe sa istim ciljem – vratiti
vojci i državi njihovo!
Mislila sam da im je vojska pamet popila, sve do ovih novijih,
sadašnjih trenutaka, kada su izvršitelji zakucali na vrata jednom „ratnom zločincu“
koji nije vratio uniformu, niti platio dug za nevraćenu državnu stvar vrednu
4.000 dinara (državna procena; mada je lepa uniforma, oficirska, pa onako prošarana,
pa nekako svečana i otmena), a za neplaćen dug, mu oduzela traktor i traktorske
grabulje. Toliko valjda dođe da se izmire 4.000 dinara. Onda mi je laknulo što sam
se samo isplakala zbog opasača, jer bi nam zbog nevraćanja istog, oduzeli verovatno
i kola ili polovinu kuće sa šupom.
Ma, bre, neka žive svi Krkobabići, koliko god da ih ima, neka
žive svi Dinkići, sa Mamom na čelu, neka žive svi Bajatovići i Tazići, neka žive
i neka nas ostave svi. Plašiš nas na svakom ćošku, svakom porukom skrivenom iza pogrešne prognoze.
Tonama masovnih ili pojedinačnih ubistava. Opasnim zarazama koje napadaju samo neposlušne.
Mogućim smakom sveta i to sa direktnim televizijskim prenesom. Ludakom negde iz
belog sveta, koji se u nekom rijalitiju ubija na očigled miliona gledalaca.
Prestani više da nas plašiš, strah će se genetskim kodom prenositi
na buduća pokolenja. Prestani da glumiš Batu Živojinovića u partizanskim filmovima.
Prestani da nam propisuješ zakone, koje niko ne sprovodi i ne poštuje, a i ne zna
kako bi. Dosta nam je onih koji su samo u knjigama pročitali kako se gaji krompir
i kako izgleda kokoška, ili onih koji maze tele misleći da je prase. Prestani više
da nam nudiš televizijske programe, opravdavajući se da mi to tražimo i najbolje
volimo!
Prestani više da nam pričaš bajke! Jer nećemo bajke! Jer mrzimo
bajke! Jer dobro ne pobeđuje! Jer u borbi cvrčka i mrava, mrav uvek izvuče deblji
kraj!
9. jun 2013, Kolumnista
Нема коментара:
Постави коментар