Ona i on(a)

Frapirali ste se ili ste pomislili da od NJE sve možete da očekujete. Možda ste pomislili da zato gradi karijeru i nikada je niko sa momkom nije video. A šta ima loše i da ima devojku?! Hoćete li da je osudite, razapnete na Trgu slobode, nabijete na kolac na sred buvljaka ili je postaviti na stub srama da svako može da je zapljune, opljune, izgasi na njoj pikavac, a ne bi bilo loše i da je žigošete?!

AKCIJA!

Čim ste saznali, odma` ste krenuli u akciju. Ogovaranje po kuloarima, kancelarijama, pušionicama: „Pa šta joj bi?“, „Ko bi rekao, a onako je lepuškasta i sviđa se mnogim muškarcima“, „Ma ko zna i taj njen posao na kome radi, čak i neku zaštitu pedera, valjda se pomamila“, do onoga: „Znali smo, uvek nam je bila čudna i mnogo lajava.“

Rođaci se čupaju za kosu, vraćajući film u rikverc do njenog začeća, rođenja i krštenja, prisećajući se da je ipak rođena „normalna“ i bez ikakvih falinki. Pozivaju se na crkvu i Bibliju, u kojoj ipak piše: „Ljubi bližnjega svoga“, „Ne čini preljubu“. Možete da oslepite od gledanja, ali nećete videti da piše raznopolnog ili nemoj istopolnog. Izgleda da je u pitanju stvar tumačenja, jer svako u ovoj zemlji sve tumači kako mu se navije.

Čujem da ONA neke prijatelje ubeđuje da je rođena tako i da nije mogla da bira, a oni joj nikako ne daju pravo na to, već je ispituju o korišćenju narkotika, alkohola, opasne GMO hrane, pitaju je kada je osetila simptome i što se nije na vreme lečila? Objašnjava im ONA da nije stvar svega nabrojanog, da ni onaj sa Daunovim sindromom, autizmom, lakom ometenošću, nije birao kako da se rodi, ali ne vredi. Njih sažaljevaju, kažu da su jadni i bolesni, jer okajavaju nečije grehe. Šta će kada im je tako suđeno, ali nije im jasno čije ONA grehe okajava, jer njoj nije suđeno, jer je ONA birala i ko će da je rodi i kako će da se rodi i što bi se uopšte i rađala i još sa tim neoprostivim grehom!

GREHOVI I LOPOVLUK!

ONA je mislila da su grehovi nešto drugo: ne ubiti, ne ukrasti, ne povrediti, ne vređati, a ispostavi se da je sve pogrešno mislila. Ko će ga znati i čime misli, jer mozak da ima ne bi bila gej, već normalna i poželjno pripadajuća.

Normalno je da episkop ima dečkića, da ih još mnogi imaju. Normalno je da se kaluđerica porodi ili da u 15 godini ode u manastir jer je već imala dva abotrusa, pa da se sačuva za dalju misiju. Normalno je da ubijemo kera jer nam je povredio čitavo stado jagnjića i platimo odšetetu u visini Miškovićeve plate. Normalno je da pare od pomoći za saniranje od zemljotresa neko mrtav ladan stavi u džep. Normalno je da se bolnice ne čiste pa narod zaradi smrtonosnu bakteriju. Normalno je da u državnim institucijama rade nenormalni i uz to nemoralni i optuživani, a nije normalno da ONA voli onu koju voli, jer zaboga, treba da voli onako kako je propisano nepisanim zakonima.

ONA je za razliku od mnogih moralna i verna, jer voli jednu i jer zna da prosudi šta je dobro, a šta zlo, osim ako neko u međuvremenu nije izmenio definiciju morala i vernosti. Razlika je u tome što će „normalni“ zbog svih navedenih (ne)dela platiti odštetu ili ostati bez čina ili biti pomereni na kratko vreme na drugu, manje važnu funkciju, ali sa istim primanjima, a ONA nema šta da plati, niti kome, osim ako neko ne plati nekome da ONA dobije batine, jer je postala ono što je najveća „bolest“ ovoga društva.

ONA objašnjava da nikoga ne dira. Da radi svoj posao i bolje od onoga što se od nje očekuje. Da voli roditelje, braće u sestre. Da ide na kulturne manifestacije i nikoga ne maltretira, niti sputava niti ubeđuje. Kaže da nikada nije bila na Paradi ponosa, jer misli da nema razloga da šeta i tako pokazuje svoje opredeljenje, a i jasno joj je da se stavljajući u taj položaj odmah svrstava u grupu diskriminisanih. Ih, da je znala da ćuti i ne priča tu ljagu i jad. Kuda li i kako misli sutra?

BOLEST KOJA SE PRENOSI PUTEM MISLI!

Niko joj se ne javlja na telefon, jer najednom su svi zauzeti. Šef ju je upozorio da seksualno opredeljenje nigde ne iznosi. 

Pa nije se Ona opredelila! Ona je takva!

Kolege i koleginice odvajaju svoje čaše i šolje, jer možda bolest pređe na njih, a bravu od vrata za njom čiste najjačim dezinfekcionim sredstvom, jer se bolest prenosi kao virus ili bakterija ili možda  putem misli.

 „Izlazi“ na Facebook i tamo zatiče, od 2000 prijatelja još 46, ali dok u čudu gleda, ostade joj još 16, koje je i baš briga koga ONA voli i što voli. A i što da ne voli?! 

Zar u zemlji svega i svačega, neko ne treba da voli ili treba da se propiše i ko bi to bio, komplet sa opisom lika, radnog mesta i stila života.

Gledam je, gotovo sa žaljenjem, gledam je i pitam se što nije ćutala i pravila se da je „normalna“ i samim tim i društvena prihvatljivo. Jer da je tako uradila, imala bi prijatelje na Facebooku, ne bi je ogovarali i čistili iza nje, ne bi joj klinci u dvorište ubacivali smeće i petarde ispod prozora, ne bi joj ništa falilo.

A to što bi se ONA osećala sputano, neslobodno i tesno, pa koga je to briga, neka ide i neka se leči, jer ovo je demokratska država u kojoj je slobodnog mišljenja i reči, samo onaj ko je poslušan i koji je uniformisan u standarde, koje propisuje svaka nova vlast na rok od sedam meseci.

30. maj 2013. Kolumnista