Prestani da kukaš, Srbijo! | Kolumnista

Ko, koga i iz kog razloga više obmanjuje u ovoj državi, koja vrca od hipokrizije? Sve puca od raznoraznog nasilja, u korupciju smo ogrezli do kolena, iza lažnih osmeha stoji govor mržnje, iza vesti koje gledamo i čujemo, čuče laži… Iza poruka i akcija u cilju suzbijanja nasilja, stoje šarene laže, a iza onih koji prvi treba da priskoče u pomoć žrtvama nasilja – stoje neinformisani, neupućeni, nasilni i sebični.

Aman državo, prestani više sa licemernim, pozivima: „Zaustavimo nasilje!” „Priskočimo u pomoć žrtvama!“ „Nasilje moramo da iskorenimo i svi smo kao zapete puške kada ono iskrsne!“ „Deca su nam najbitnija“… Ma ne seri, leba ti, više!

Prestani državo, više sa upućivanjem poruka „podrške“ sa javnih mesta! Prestani da o problemima pričaš na osnovu onoga što pročitaš u štampi! Prestani, državo, da se praviš pametna. Prestani više da sažaljevaš nedužne, bolesne, sa masnicama na oku, sa ožiljcima na duši.

Prestani državo da plaćaš slatkogovornike, mada, narod voli kada mu se pričaju ružičaste stvari (zato narod i voli Pink). Prestani više da trošiš narodne pare na nevidljive akcije i sportska igrališta, koja nikada niko nije video. I prestani više da pričaš kako sve što je zlo ne postoji u našoj državi, već u državi koja je na međi sa našom, a kod nas se još nije primilo i neće, jer korov raste na periferiji, a u centru rađaju ruže i orhideje.

Da li te je sramota državo moja, što svi plaćamo džabolebaroše, koji na posao idu da se odmore, zabave, da prošetaju nove haljine i najskuplje kravate? Da li te je sramota što ne kontrolišeš sredstva onih koji ne umeju da pričaju, pa zarade dinar „kada oćeraju“, a dva „kada doćeraju“ Ha! Da li te je sramota što su gradovi postali privatna vlasništna (od dede po ujni nasleđena), pa veleposednici misle da treba da glume ludilo u njima, preslikavajući „domaćinske“, razorene i bahate odnose iz porodica. Njihova ( veleposednička) deca, misle da imaju pravo na sve jer se prezivaju kako treba, jer voze džipove o kojima i ja sanjam kada sam u snu Pamela Anderson (a i to sanjam, priznajem).

Koliko te je državo, sramota što si jedan školski toalet otvarala tri puta, sve sa crvenom vrpcom (a kud bi bez nje?), a deca od njega nisu videla ni kamen temeljac. Koliko te je sramota kako izgledaju čaršijske ulice po kojima zna da vozi samo čaršijac, jer od duplih traka, troduplih pešačkih prelaza, izgubljenih obeležja bicilističkih traka, postoji samo vertikalna signalizacija, koju je neko preko noći maznuo i to baš ispod kamere, koja baca snimak u glavnu policijsku stanicu, ali gle čuda, baš tog trenutka je nestalo trake pa ima prekid na snimku?

Da li te je sramota što znaš koliko droge ima među mladima? Da li te je sramota što svi znamo da ti znaš i praviš se zaprepašćena i odmah propisuješ strategije, planove, i preko noći otvaraš Agencije, čiji će „eksperti“ za tili čas rešiti i probleme i dileme. Da li te je sramota koliko si ćorava i gluva na sve što određene grupe rade volonterski. Mada, šta ima oni da rade džabe, kada si osnovala tela u kojima niko ništa neće raditi, a biće plaćen.

Kukaš kao neka uboga sirotica ili sirotan. Kukaš da nas je zahvatilo svetsko ludilo, nenormalnih razmera, jer mi smo nebeski narod, pa je i ludilo veće - veličine galaksije! Kukaš da pare čarolijom nestadoše sa računa, a po zatvorskim apartmanima, držiš na odmoru one čija deca, unuci, umaju džeparac u visini jednog državnog kredita.

Kukaš bre, od kada znam za sebe, zbog nečega kukaš! Il` se pojavila čudna štetočina pa jede i kamenje od kuća, il` su te zavrnuli prekupci, il` si potpisala ugovor sa jednom firmom, a ona preko noći dobila trojke, te više ne postoji, a sa decom ništa nisi dogovarala i tu se tvoje nadležnosti završavaju.

Kukaš kako huligani upropastiše grad, zapališe razne tvorevine, nabijaju baklje u usta, batinaju, a onda preko noći nalaziš u svim onim zakonima i papirima „jako“ opravdanje da im oprostiš, da ojadiš ovaj narod da im plati za slobodu, jer su učinili dobra dela, na koja se svi ponosimo i o kojima ćemo deci pričati. Plašiš nas na svakom ćošku, svakom porukom skrivenom iza pogrešne prognoze. Tonama masovnih ili pojedinačnih ubistava. Opasnim zarazama koje napadaju samo neposlušne. Mogućim smakom sveta i to sa direktnim televizijskim prenesom. Ludakom negde iz belog sveta, koji se u nekom rijalitiju ubija na očigled miliona gledalaca.

Prestani više da nas plašiš, strah će se genetskim kodom prenositi na buduća pokolenja. Prestani da glumiš Batu Živojinovića u partizanskim filmovima. Prestani da nam propisuješ zakone, koje niko ne sprovodi i ne poštuje, a i ne zna kako bi. Dosta nam je onih koji su samo u knjigama pročitali kako se gaji krompir i kako izgleda kokoška, ili onih koji maze tele misleći da je prase. Prestani više da nam nudiš televizijske programe, opravdavajući se da mi to tražimo i najbolje volimo!

Prestani više da nam pričaš bajke! Jer nećemo bajke! Jer mrzimo bajke! Jer dobro ne pobeđuje! Jer u borbi cvrčka i mrava, mrav uvek izvuče deblji kraj!

4. jun 2013. Kolumnista